Ivan Todosijević, nekadašnji član „vlade” Kosova, bio je 5. decembra 2019. osuđen na dve godine zatvora zato što je, po mišljenju suda u Prištini, izrekao „nečuvenu tvrdnju” da je tzv. genocidni masakr u Račku prevara. Sam proces trajao je svega dva dana, a kako i ne bi kad je mit o „Račku” potporni stub za pravdanje intervencije NATO-a protiv SR Jugoslavije. Ništa manje, „Račak” je simboličan, ugaoni kamen novog albanskog narativa o „genocidu”.
Ironično, moglo bi se primetiti da je lokalni sud našao neke nove dokaze koje čak ni sud u Hagu nije imao. Podsetimo, tužilaštvo Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (ICTY) je vehementno krenulo sa optužnicama o „pokolju u Račku”, da bi ih potom potiho odbacilo, ispustilo iz daljih rasprava zbog nedostatka dokaza kojima bi se one potvrdile.
Slična sudbina može da zadesi sve u Bosni i Hercegovini koji se usude da dovedu u pitanje tvrdnju da se u julu 1995. u Srebrenici dogodio genocid jer je odlazeći visoki predstavnik Valentin Incko nametnuo u julu 2021. izmene krivičnog zakona BiH kojima se nameće „zabrana negiranja genocida u Srebrenici” i „veličanje ratnih zločinaca”. Na jednoj strani Bonska ovlašćenja i „genocidno iskustvo” kao potporni stub doktrine „humanitarne intervencije”, te stalna nastojanja da se kroz Generalnu skupštinu OUN progura donošenje deklaracije o „odgovornosti za zaštitu” (Responsibility to Protect), a na drugoj strani izveštaj Međunarodne komisije za Srebrenicu koja osporava kvalifikovanje zločina kao genocida uz navođenje nedoslednosti postupanja samog ICTY u ovom slučaju (2021).
Deo okolnosti vremena u kome je moguća različita instrumentalizacija pojma genocida radi proizvođenja političkih posledica, ponajmanje radi proklamovanog pomirenja i stabilnosti, predstavljaju brojni primeri primene dvostrukih standarda. Tako se namerno prikrivaju svedočanstava i izvori koji bi bacili drugo svetlo na dominanti politički i globalni medijski narativ iz devedesetih, ali i današnji. Rečima naslova knjige Žaka Merlinoa, „nisu sve istine pogodne za iznošenje”.
Poznatim slučajevima prikrivanja izveštaja UNPROFOR-a o čuvenim incidentima u BiH koji su proizvodili povode za trenutnu vojnu i političku akciju protiv jedne strane dodajmo još nekoliko.
Kada je ambasador Darko Tanasković, kao specijalni izaslanik predsednika SRJ Dobrice Ćosića, u maju 1993. u sedištu CIA predao izveštaje vlade o stradanju više od 1.000 Srba Srednjeg Podrinja u prvoj godini rata u BiH, dvojica visokih funkcionera obaveštajne agencije ocenila su da se, stručno posmatrano, „radi o najkvalitetnije primljenom i obrađenom materijalu o žrtvama u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije”. Tanasković će za medije (2018), podsećajući na ovu epizodu, navesti:
„Bez okolišanja su mi saopštili da mi je verovatno jasno da ne bi trebalo očekivati da podaci sadržani u dokumentarnom svedočenju o muslimanskim zločinima neposredno, pa i na duži rok, proizvedu bilo kakav efekat u smislu menjanja slike o ratnoj stvarnosti u Bosni. Jer, dodali su, ’karte za ovu partiju su već podeljene, a srpske su prazne, bez aduta’.”
Vladislav Jovanović, šef diplomatije SRJ, govorio je da je u svetskoj diplomatiji tih godina bila praksa da se svi srpski napori da se saopšti istina o događajima na Balkanu jednostavno sabotiraju.
Proći će, na primer, skoro deset godina od vremena kada su deljene Pulicerove nagrade za istinu o „koncentracionim logorima” za Muslimane, do objavljivanja memoara Bernara Kušnera (Les gueriers de la paix, Paris 2004, 384–387), gde je naveo da mu je Alija Izetbegović pred smrt priznao da nije bilo logora smrti. S druge strane, Fransoa Miteran (1992) nije želeo da veruje predstavnicima Srba da su Muslimani ustanovili logore za Srbe, i to u samom Sarajevu pod njihovom kontrolom. Smatrao je da ga lažu, piše Iber Vedrin. Šta reći danas posle svega kao i posle izveštaja Međunarodne komisije za istinu o stradanju Srba u tom gradu. Šta reći o svim onim stranim i muslimanskim svedočenjima o provokacijama, pa i po cenu vlastitih žrtava, samo da bi se izazvala strana intervencija?
Kada je pred sudom u Sarajevu septembra 2018. godine zaštićeni svedok 01 do detalja ispričao kako je Naser Orić svojim rukom likvidirao trojicu zarobljenih Srba u selima oko Srebrenice, u porodicama 3.262 srpske žrtve u Podrinju pojavila se nada da će srebrenički „bog rata” ipak dobiti kaznu. Oslobođen je kao i u Hagu 2008. godine, a optužba ga je tada teretila za zatiranje 12 srpskih sela. Isti sud je „bravurama” utvrdio da su tri žrtve u Žepi 1995. vredne presude za genocid (Tolimir, Judgement Summary, p. 7).
I u časopisu „Grejzon” i u potonjim analizama Kita Klarenberga (27. decembar 2023) iznose se činjenice iz nedavno deklasifikovanih britanskih dokumenata o Srebrenici koji indikuju tajnu britansku umešanost u predigru ratnih događaja iz jula 1995, kao i u toku kritičnih dana kada se dogodio ratni zločin. Klarenberg nije slep kada konstatuje globalnu važnost Srebrenice za pravdanje nezakonitih vojnih intervencija po svetu (Responsibility to Protect), u čemu Velika Britanija nije nevini posmatrač. Iz izloženog se vidi da je specijalna jedinica SAS delovala u samom gradu Srebrenici i na terenu van kontrole holandskog i šire skandinavskog bataljona. Radili su po svome i držali veze sa muslimanskim snagama, zloupotrebljavali su protivno Ženevskoj konvenciji vozila Crvenog krsta za svoje misije na terenu. Bili su na terenu i za vreme kada je došlo do egzekucija zarobljenih muslimanskih vojnika. Klarenberg postavlja pitanje zbog čega su tri pripadnika SAS bila nagrađena visokim odlikovanjima za njihove usluge u Srebrenici. O ovome je saznao holandski istražni tim.
Iz dokumenata se vidi da je srpski plan bio da se posle neprekidnih napada iz Srebrenice na osetljive komunikacije i okolinu ove snage proteraju iz okoline grada i da se sam grad okruži kako se napadi više ne bi ponavljali. Odluka da se uđe u grad bila je diktirana odsustvom vojnog otpora Muslimana. To se direktno vidi iz memoranduma britanskog ministarstva odbrane od 11. jula 1995. Indikovano je i zagonetno ponašanje muslimanskog vođstva, koje je navodno radilo protiv sopstvenih interesa. Klarenberg podseća da je haški tužilac Džefri Najs u svojim nastojanjima iskopao tajni dokument iz maja 1995, dogovor između Britanije, Francuske i SAD, da se za odbranu zone neće koristiti avio-bombardovanje. Jedinica SAS je lagala Holanđane da ide van grada kako bi usmeravala bombardovanje. Ukratko, napad Vojske Republike Srpske najavljivan je mesec dana pre ikakvog njegovog planiranja, pa se nastavljalo sa provokacijama da bi do njega zaista i došlo. Mada nije bilo željenog ili planiranog pokolja civila koji su ostavljeni bez odbrane, već 25. jula 1995. oglašeni su krivci za „genocid”, a Madlen Olbrajt je na SB OUN mahala navodnim snimcima masovnih grobnica.
Da li je Srebrenica kreirana kao zamka za Srbe, u kontekstu svedočenja francuskog generala Moriona da je događaj bio upravo ono što su zapadne sile i Muslimani celo vreme rata želeli? On je tvrdio da nije bilo genocida, te da se radilo iz osvete za sve prethodno. Klarenberg podseća na svedočenje ratnog šefa policije u Srebrenici Hakije Meholjića o tome kako mu je Izetbegović još 1993. govorio da će, ako Srbi zauzmu Srebrenicu i pokolju 5.000 Muslimana, to dovesti do intervencije NATO-a. Ovo svedočenje se podudara sa raportom Generalnog sekretara OUN o zauzeću enklave.
Ako izuzmemo nastojanja da se i građanima i istoričarima prelepi flaster preko usta zanavek, ostaje pitanje svih pitanja: da li istoričar treba da prepusti pisanje istorije (političkim) sudovima ili da se poštapa parlamentarnim (saborskim, skupštinskim, kongresnim i dr.) deklaracijama kao utvrđenim činjenicama prošlog, složenog istorijskog konteksta? Da li prihvata da su presude sa glasom ili dva više, kojima se osuđivalo ili oslobađalo, tačna slika delovanja aktera, tačna slika prošlog, pa je izlišno dalje istorijsko traganje? Zašto je pojedinim stranim akterima bilo zabranjeno da svedoče i zašto su se vršili pritisci na pisce izveštaja i analiza, o čemu svakodnevno izranjaju nove činjenice? Zašto je bilo potrebno pripremanje lažnih svedoka od strane tužilaštva u Hagu, koji su sami pod pritiskom (britanskih) advokata odbrane javno priznavali da su lagali. Upravo je takav primer jedinog svedoka koji je tvrdio da je komanda Drinskog korpusa naredila likvidaciju zarobljenika. Zašto glavni planer operacije „Krivaja 95” za suzbijanje napadnih dejstava Muslimana iz Srebrenice general Živanović, komandant Drinskog korpusa, nije bio optužen, već je samo svedočio pred ICTY, a suđeno je generalu Krstiću, koji ga je zamenio posle ranjavanja. Da li zato što se iz plana (u posedu ICTY) vidi da nije bilo nikakve namere izuzev vojne, kako indikuju i onovremeni britanski izveštaji nedavno deklasifikovani. Ironija je što Haški sud priznaje da osuđeni Krstić, komandant VRS, ne da nije imao saznanja o događaju i da lično nije učestvovao, već da je eksplicitno naredio vojnicima da ne povrede civile. Zašto se na dan ulaska srpske vojske u Srebrenicu, 11. jula 1995. u britanskom Forin ofisu raspravlja da se Srbima „ponudi demilitarizacija” Srebrenice u zamenu za povlačenje VRS (deklasifikovani britanski dokumenti). Pa zar nisu i Srebrenica i Žepa bile od 1993. zaštićene, demilitarizovane zone? Zašto nije izvršena tačka 4 sporazuma dve ratujuće strane od 18. aprila 1993, kojom nakon 72 sata u „gradu neće ostati nijedna naoružana osoba ni jedinica osim snaga UNPROFOR-a, odgovornost za proces demilitarizacije snosi UNPROFOR”?
Mnogo je podsticaja da se postavljaju pitanja i traga za širim istorijskim kontekstom prošlog vremena. Istoričari nisu neutralni niti jednakih stručnih kapaciteta, ali to ne znači da im treba uskratiti pravo da pitaju i proveravaju. Da je postupljeno drugačije, maršal Tuhačevski bi i dalje bio izdajnik (Moskovski procesi), Slanski ne bi bio rehabilitovan (Praški procesi), Rezolucija IB bi bila i dalje slika Jugoslavije i njene KP, Solunski proces iz 1917. bi se i dalje tumačio u skladu sa željama njegovih organizatora.
Dokle smo sada stigli u širenju nekome poželjnog narativa? Svedočimo da se danas Srebrenica izjednačava sa Aušvicom i da se priprema rezolucija i glasanje o „genocidu u Srebrenici” 27. aprila u Generalnoj skupštini OUN. Inspiratori i izvođači ove operacije očekuju da će im to i poći za rukom, jer 2015. godine slična britanska rezolucija nije prošla u Savetu bezbednosti UN.
Istoričar
