Od ikone srpskog nacionalizma do čoveka koji danas poziva na kapitulaciju pred Zapadom. Ko je pravi Vuk Drašković? Heroj ili izdajnik, disident ili dvorska luda stranih ambasada? Koga danas predstavlja čovek koji je, zarad funkcije, promenio više ideoloških kaputa nego ministarskih fotelja?
Foto: Printscreen
Drašković je političku karijeru započeo kao buntovni književnik, a onda, po pričama beogradskih kuloara tih godina, na nagovor supruge, Danice Drašković, čija je ambicija bila nezajažljiva, postao je líder Srpskog pokreta obnove, stranke koja je okupljala patriote i monarhiste. U to vreme predstavljao se kao zaštitnik Srba, Srbije i svega srpskog. Na Ravnoj gori lobirao za sredstva za otvaranje čiča Dražinog muzeja i svuda objavljivao fotografije sa slikom i bistom Draže Mihailovića. Oko svoje ideje i stranke okupljao je hiljade mladih patriota, ali, čak i tada, iza kulisa vodili su se duuuugi razgovori u zapadnim ambasadama.
Na mitingu 1991. godine Vuk Drašković je urlao u mikrofon: “Ne damo Srbiju!” Urlao je i sa balkona, urlao je i na ulicama. Danas, šapatom, uz dužno poštovanje, prozbori po koju u kancelarijama nevladinih organizacija. Simbol političke prevrtljivosti, primer kako se nacionalni ideal prodaje za ličnu korist.
Na protestima megafon mu je eksplodirao od uslika: “Svi na Gazimestan!” i govorio je o Kosovu i Metohiji kao najvećoj svetinji. Danas, dok se Srbi na Kosmetu gaze, iseljavaju, hapse, drže u kazamatima, trpe Kurtijev egzodis, gde je nestao taj glas? Gde je nestao mikrofon?
Tu je i dalje, samo mu je narativ “malkice” promenjen. U junu 2024. godine na N1 Drašković je izjavio: “Srbi moraju da priznaju realnost, Kosovo je izgubljeno u ratu.” Eto u šta se pretvorio. Dok Beograd vodi odsudnu i sigurno najtežu diplomatsku bitku, on optužuje sopstveni narod za ‘nacionalističku zabludu’.
Arhivski snimci iz 1999. godine prikazuju Draškovića kako poziva na pomirenje sa NATO paktom, dok Srbija još uvek broji žrtve njihove agresije na našu zemlju.
Ove godine, za list Danas izjavio je: “Aleksandar Vučić vodi Srbiju u izolaciju. Jedino rešenje je potpuna integracija u NATO.” Da li je to isti čovek koji je nekada tražio izlazak naše zemlje iz Partnerstva za mir? Ili samo sluga interesa koji se menjaju, ali adresa ostaje ista? I kome služi taj glas koji se uvek javlja kad se traži unutrašnji udar na državne institucije?“
Na čuvenim demonstracijama 5. oktobra 2000. godine na sav glas je slavio: “Ovo je pobeda demokratije!” U praksi, čim je postao deo vlasti izručio je predsednika Hagu. Njegova obećanja o slobodi zamenjena su kolonijalnim zakonima i ekonomskim rasprodajama. Drugovao je sa Havijerom Solanom, Medlin Olbrajt, sedeo u UN. I isposlovao da postane štene Zapada.
Na funkciji ministra spoljnih poslova zdušno je zastupao interese Brisela umesto Beograda. I Srbiju iskoristio kao usputnu stanicu u korist svoje karijere.
Crkva, vojska, tradicija – sve ono što čini kičmu srpskog naroda, za njega je “zaostalo”. Dok današnja vlast obnavlja manastire, jača vojsku i gradi nacionalnu svest – Vuk propagira kulturnu kapitulaciju.
Već smo konstatovali, prateći trag novca sve tajne se mogu razotkriti. Dakle, gledajući ko danas promoviše Draškovića jasno je da isti oni koji finansirajući napade na državu, finansiraju i njegov glas.
SPO, nekad treća sila srpske politike, danas ne postoji ni u tragovima, davno je nestao. Ali, Vuk još uvek dobija prostor. Zašto? Jer dok god ima ko da mu plati, on ima šta da kaže, a oni koji su nekada rušili Srbiju iznutra, danas ponovo traže svoje glasnogovornike.
Od heroja mitinga do savetnika iz senke — Vuk Drašković odavno ne pripada narodu, već svojim sponzorima.