DA NIŠTA lepše, preciznije, tačnije, ni istinitije ne govori o nagradi “Žanka Stokić”, od imena onih koje su je pre nje ponele, rekla je juče najnovija članica tog zvezdanog jata Nela Mihailović, počastvovana i srećna što se pridružila toj glumačkoj reprezentaciji – sačinjenoj od onih čija je imena prethodno sa poštovanjem navela.
N. Skenderija
Sve su one, od 2003. kada je na inicijativu velike Mire Stupice ustanovljena “Žanka”, na istoj ovoj sceni primile priznanje koje zajedno Narodno pozorište u Beogradu, Grad Požarevac i “Novosti” dodeljuju glumicama – stubovima teatra.
Baš tako, kao o stubu na sceni, kao kičmi svake pozorišne, filmske, televizijske ekipe, kao glumačkom uzoru ali i primeru čovečnosti i sjajnom sadrugu, govorili su juče o Neli Mihailović – svi odreda.
Prethodila je tome, u prepunoj sali kolega i poštovalaca, projekcija divnog filma (Balše Đoga) sa isečcima iz ogromnog broja Nelinih uloga, pre svega onih ostvarenih na sceni, baš toj istoj matičnoj, njenoj i Žankinoj, najvećoj, ali i onih serijskih ili filmskih, jednako upečatljivih. Upravo se epizodna rola iz serije “Na putu za Montevideo”, i scena u kojoj Nela izgovara “Ja sam prvakinja Narodnog pozorišta Žanka Stokić”, pokazala znakovitom i dostojnom da postane završnica filma o prebogatoj, više od tri decenije dugoj karijeri.
Već je tu, na sve odigrano i mnogima dobro znano, jučerašnja dobitnica doživela ovacije, a svaka od reči njenih saradnika i kolega koje su potom izrečene – predstavljala je po jedan orden za sebe. Orden za Nelin dar, rad, doslednost, ljudskost, nesebičnost, energiju, osmeh kojim sve obasjava, za svaku od blistavih rola kojima nas je darovala, i nastavlja da nas daruje.
Rediteljka Jelena Bajić Jočić je, u video obraćanju, nazvala je Nelu ne samo glumicom raskošnog talenta koja saoseća sa likovima poklanjajući im deliće sebe, već i “čovek-ženom”, prijateljem, majkom, ženom, sestrom…
– Nela je partner i na sceni i van scene, ona može sve, njeno glumačko biće je izvan faha, svi žanrovi su njeni, u njoj je bezbroj likova i karaktera, ona je nesvakidašnji spoj strastvenosti, žara i veselosti. Ako bismo predstave ili probe poredili sa kućom, ona bi bila stub – rekla je Tanja Rigonat, diveći se Nelinom daru udruženom sa ljudskošću kao nečemu najuzvišenijem, govoreći o predstavi “Balkanski špijun” koja je rediteljku spojila sa Nelom – velikom Danicom, većom od samog lika, i njenim Ilijom – Ljubomirom Bandovićem.
A upravo je on, Bandović, taj nezamenjivi Ilija Nelinoj Danici i Vratilo njenoj Titaniji, svojoj voljenoj koleginici i partnerki poručio “Nela, ti si dar nama svima, ti si moj savet mladima, ti si puna scena, ti si klasik za sva vremena… ti si onaj smeh što odzvanja, dostojanstvo pred kojim se klanja”.
Nerad da drži govore, Milutin Mima Karadžić, osim što je ispričao nekoliko anegdota, uglavnom o tome kako kada sedi kraj Nele ne stiže da progovori ni reč, čak ni tokom puta do Beča a kamoli u kafani – izrekao je sa scene omiljene stihove svoje koleginice, pesmu “Proljeće” Vitomira Vita Nikolića.
Drug Nele Mihailović sa klase Vlade Jevtovića, Vojin Ćetković, iščitao je miks biografija (sa mnoštvom paralela) velike Žanke, i njegove koleginice Danijele, kako je zove od studentskih dana, sve u želji da izmami od nje osmeh “kojim ih čašćava od Akademije”.
– Vozio sam je od Beograda do Trebinja i nazad, i za tih 16 sati nisam uspeo da je nateram da ispljuje ni jednog kolegu, ni koleginicu. Više puta sam joj skrenuo pažnju na to nedolično ponašanje, pitao je “Od čega si ti devojko sazdana, zaspaću za volanom, pljuni nekog radi reda, budi čovek”, nije upalilo – ispričao je Ćetković i poručio koleginici: – Danijela, dobro ti stoji “Žanka”. Uvek sam znao da si ti Žanka, ali si uspela da ostaneš Danijela.
Nataša Ninković, koja je isto priznanje ponela 2018, sa mnogo je emocija govorila o svojoj prijateljici, koleginici, poverenici, kumi, onoj koja je tu od prvog trenutka njenog glumačkog života. Nataša je naglasila da – iako danas možda deluje drugačije, Nelin glumački put nije bio tako lak i bez spoticanja, ali da su upravo opasne pauze na kojima su drugi padali samo potvrđivale njeno dostojanstvo, kičmu, čovečnost, toplinu, pravdoljubivost i doslednost, vodeći je ka pijedastalu na kojem danas caruje.
– Dobrodošla u Žankin klub, Nela moja – poručila je Nataša.
Glumac Boris Pingović prisetio se takođe davnih dana 1992, njihovih prvih na Akademiji, ali i bezbrojnih dana tokom mnogih godina koje su “preorali zajedno” Nela i on, do trenutku kada se ona zasluženo pridružila sazvežđu vrlih, veličanstvenih glumica koje su pre nje ponele “Žanku” – pri čemu se on sam neskromno oseća makar kao ona horizontalna crtica u tom ćiriličnom slovu “Ž”, koja je imala bogom danu priliku da ponekad uveže Neline snažne vertikale u jednu nepobedivu fasciju, zahvaljujući čemu se uzvinula do visina koje joj pripadaju.
Veliki dramski pisac, akademik Dušan Kovačević, setio se svojih impresija o Neli koja ga je, mnogo pre Danice u “Balkanskom špijunu” i za nju pisanih rola, fascinirala svojim raskošnim darom.
– Svaku ulogu je odigrala kao da joj je najbitnija u životu, sa dubokim uverenjem da je istina sve što izgovara – rekao je Kovačević, radostan što je Nelino ime od juče upisano i uz raskošnu plejadu glumica koje su ponele odličje sa imenom Žanke Stokić.
Ljiljana Blagojević pročitala je obrazloženje stručnog žirija za dodelu nagrade “Žanka Stokić”, u kome se ističe kako je Nela dokaz u kojoj meri su za istinski umetnički uspeh na nadasve trnovitom umetničkom putu važni i dar, i dobra škola i velika upornost i mudrost strpljenja i potpuna posvećenost, te kako su se njene role po kojima je prepoznatljiva sabrale u jednoglasnoj odluci o dodeli ovog priznanja glumici “koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza”.
Zahvaljujući se pre svega svojim profesorima, od Vladimira Jevtovića, kolegama počev od Aleksandra Berčeka koji ju je primio u nacionalnu tetarsku kuću, preko svih onih sa kojima je tokom decenija podelila scenu i glumački hleb, piscima i rediteljima ali i svim kostimografima, scenografima, dramaturzima, a posebno onom timu neophodnih ljudi koji uvek ostaju iza scene ali i izvan oka javnosti, publici “bez koje ništa ne bi imalo smisla” i svojoj porodici, Nela se juče zahvalila i govornicima “za svaku reč” i dodala:
– Prostor pozorišne scene, kadar na filmu ili u seriji, je prostor slobode i istine, kojoj mi glumci težimo i ta dotaknuta istina je za mene najveća privilegija mog posla. U zemlji u kojoj sam rođena današnji datum slavio se kao Dan mladosti. Čini mi se da poslednjih šest meseci svaki dan koji smo proživeli možemo proglasiti danom mladosti. Jedna mladost hrabra, pametna, ponosna, dostojanstvena korača ovom zemljom tražeći slobodu i istinu. U nadi da ćemo svi zajedno sa njima stići do slobode i istine, ja ovu nagradu posvećujem toj i takvoj mladosti.
Rekla je ovo glumica, sa suzama prestajavši stojeće ovacije koje su usledile, a potom je uzbuđenje u prepunoj dvorani dostiglo vrhunac kada su se dobitnici na sceni pridružile koleginice i u pratnji pijaniste zajedno zapevale “Zlatni dan”, remek-delo Kornelija i Spomenke Kovač koje je večnim učinila Bisera Veletanlić.
A na dar ju je, u posebnim emocijama protkanom izvođenju, dobila Nela Mihailović juče, na samom vrhuncu svog zlatnog dana.
N. Skenderija
Nagrada
SKULPTURU Milivoja Bogosavljevića, dar grada Požarevca, dobila je juče Nela Mihailović iz ruku požarevačkog hirurga Srećka Bosića, a novčani iznos nagrade predao je dobitnici urednik kulturne rubrike “Večernjih novosti”, Branislav Đorđević.
Program su vodili glumci Nina Nešković i Aleksandar Vučković.
Slavlje
DA NELA voli kafanu i pesmu, pomenuli su svi govornici makar rečju. A koliko oni vole Nelu, pokazali su u Klubu Narodnog pozorišta, gde se proslava nastavila – uz tortu koju su joj darovali, i uz Neline omiljene pesme – poput nezaboravnih hitova “O, mladosti” Arsena Dedića i “Moj svet” grupe “S vremena na vreme”.
BONUS VIDEO: