TV KRITIKA: “Volja sinovljeva” – Distopija i nostalgija

“Volja sinovljeva” tv serija od 8 epizoda po 49 min, autori Nemanja Ćeranić i Strahinja Madžarević, Telekom, Superstar, Srbija, 2025.

Foto Telekom Srbija

Prvi srpski fantastični epik posle “Čudotvornog mača” Vojislava Nanovića (1950)  poštuje sve žanrovske parametre postapokaliptične distopije, ali počiva na pretkosovskim arhetipima srpske duhovne tekovine (mitski junak se nadmeće za ruku careve kćeri, u tome mu pomaže očina sablja kralja Vukašina, sve to opevaju gusle javorove; Tuđin-tiranin je savladan i oteran iz naroda itd.) iako se poštuju savremeni žanrovski klišei usvojeni još od “Pobesnelog Maksa” (1979, George Miller) naročito među mlađom bioskopskom populacijom. “Pobesneli Maks” postao je ne samo paradigma nego i franšiza, čiji je peti deo izašao prošle godine u Kanu pod naslovom “Furiosa: Mad Max Saga” (i dalje Miler), bez velikih šansi da održi ovaj juvenilni trend (zaradio je nešto malo više nego što je koštao), a ostaće zapamćen po savremenim političkim aluzijama na sumrak Džoa Bajdena (tiranin Dementus predvodi horde zla!).

U očekivanju Armagedona ponavlja mi se isti, ubistveni san o atomskoj propasti Evrope, onaj jezivi, dekirikovski pejsaž vrška Ajfelove kule koji još viri iz pariske pustinje ogrezle u nuklearni pepeo. Još jedan postapokaliptični klasik, “Waterworld” (1995, Kewin Reynolds) sluti sudbinu Londona, koji će se naći na dnu nove Atlantide posle atomskog cunamija, što će potopiti Britaniju. Noćna mora tri orešnika nad Ramštajnom, Berlinom i Rajnmetalom uporno mi se javlja iz noći u noć i ne da mi mira. Ako se sve to obistini ni nama neće biti bolje: mitska Srbija utonuće u pretkosovski mrak, u koji smo već dobrano zagazili te sasvim biti predana Tuđinu na upravljanje. (Drhćem od Sergeja Trifunovića u toj ulozi, koja je, zasad samo gorka laža). E tu, pri tom mitološkom toposu, pojaviće se junak naše sage iz pera scenariste “Volje sinovljeve” Strahinje Madžarevića: Deli Jovan, junak srpskih predanja iz prapostojbine, po kome se još zove ona planina koja natkriva Lepenski Vir na krajnjem istoku Srbije, dolazi niotkud i odlazi sa nevestom u novi život preporođene Zajednice. 

I u ovoj bajci, kao u svakoj, poremećena ravnoteža u društvu je ponovo uspostavljena. Ovo je siže svakog srpskog mita i mita uopšte. Mit je preživeo zahvaljujući folkloru, a folklor zahvaljujući mašti, bajkovitom isksutvu, bajki. Svakoj bajci, ne samo srpskoj, koren je u univerzalnom, internacionalnom semenu, veli Vladimir Prop (vidi: „Morfologija bajke“). Zato nema boljeg juvenilnog filma od bajke: svuda će se prodati, svi će ga rado gledati, svi će razumeti ovaj jezik, svi će prihvatiti igru, još ako je puna obrta, obračuna i borilačkih veština, kao u Ćeranićevoj režiji, stvoriće i iluziju pobede čojstva i junaštva i čestitog domoljublja. Sve su to komponente žanra koji osluškuje svoje vreme, a ono je i distopija i nostalgija. Kako je lepo opet čuti zaboravljenu bajku i prepustiti joj se, kao nekad, u detinjstvu.

U detinjstvu srpskog filma postojao je film Čudotvorni mač (1950) reditelja Vojislava Nanovića, za koji je osim njega scenario pisao i daroviti, ali nesrećni Jugoslav Đorđević, prema motivima srpskih narodnih bajki „Zlatna jabuka i devet paunica“ i „Baš Čelik“. Ali postojao je još jedan scenarist, koji na špici nije potpisan iz sasvim vanfilmskih razloga, a bio to je patrijarh srpskog jezika i književne umotvorine Stanislav Vinaver. Bio je antikomunista i to je bilo dovoljno da tada bude “kenselovan” iako je sasvim dobro razumeo želju dvojice skojevaca da se upuste u duboku starinu bajke i stvore film za novu publiku i nove bisokope. Prema podacima samog Vinavera (koje sam detaljnije saopštio na drugom mestu), on je na jednoj univerzalnijoj tradiciji, konkretno arabljanske bajke, („koji su klasični zahtevi bajke uopšte“), unapredio naš drevni folklorni siže i uputio dvojicu omladinaca upravo na onaj Propov međunarodni ključ, koji je bio neuporedivo korisniji i podesniji za film nego lokalna skaska. „Producentima“ se sve to učinilio sumnjivo, nesocijalistički, nepartizanski (Vučo & Co. nisu umeli da čitaju pravi smisao bajke, a on je bio „više partizanski“ nego njihov izlapeli i neuki socrealizam) i sve je to odbačeno, zajedno sa finim Vinaverovim arabeskama, od kojih je ponešto i ostalo u Čudotvornom maču. Nije pomogla ni uglavnom povoljna recenzija Iva Andrića, kao člana Umetničkog saveta Komiteta za kinematografiju, u kojoj se kaže: „Pisac je takođe uspeo da zbivanjima, koja se kao i u svakoj narodnoj priči zasnivaju na celom nizu čuda i i simbola da realnu i realističnu podlogu sa savrmenenim i živim smislom i tumačenjem“. Nanovića je Vinaver podučio kako da upotrebi Propov internacionalni ključ i tako je stvoren film čudesne lepote i iskrene osećajnosti u kome mitski junak Nebojša (Rade Marković) prolazi kroz iskušenja u potrazi za čudotvornim mačem, kojim jedino može ubiti htonskog demona (“Baš Čelik”), koji je oteo njegovu nevestu Vidu i time pokvario svadbu. Kao u svakoj bajci, savladavanje prepreka čini okosnicu dramaturgije filma i naš Nebojša ih odvažno eliminiše, saobrazno broju funkcija bajke, opet prema Propu. Sve zajedno iznenada otvara arhetipe duboko pohranjene u našoj narodnoj duši. Publika nove, socijalističke Jugoslavije oduševljeno je prihvatila ovu filmsku bajku, naročito deca i omladina. Jednom probuđeni arhetip više se ne može ugasiti i film je tukao sve rekorde gledanosti, iako tada, ranih pedesetih, sve to nije imalo uticaja na direktive Đilasovog agitpropa.

Ustvari, srpski film nalazio se tada na prekretnici: da li da nastavi sa rigidnom praksom “partizanca”, koja nije davala baš nikakvih plodova sve do pojave nekog oblika “vesterna” sa Batom Živojinovićem, sedamdesetih godina prošlog veka ili će se okrenuti živoj inspiraciji sižea južnoslovenske bajke, koji je pružao neuporedivo veće moućnosti u okvirima iste, patrijarhalno-narodnooslobodilačke matrice? Tada je moglo doći do promocije jednog novog, narodnog žanra, koji bi doista prihvatila najšira publika a razvili domaći talenti, kojih je bilo. Nažalost, filmski politbiro nije prihvatio Vinaverove sugestije i jugoslovenski film gušio se skoro dve decenije u izveštačenim prizorima NOB-e pre nego što je, u očaju, posegnuo za vesternom tipa “Valter”, a “Čudotvorni mač” i Voja Nanović zaboravljeni su i poslati u Kinoteku.

“Volja sinovljeva” je, u izvesnom smislu, jeste izvorni potomak “Čudotvornog mača” jer se oslanja na sižejnu matricu srpske narodne bajke, a Jovan je pre unuk nego sin Nebojšin, iako je sve ostalo smešteno izgled sveta posle apokalipse. Ali Jovan ima dušu i slobodnu volju, to je, zapravo i jedino što zaista ima u surovom svetu distopije, gde se bedni ostaci ljudske rase međusobno satiru sve dok se među njima iznenada ne pojavi nešto jače a zaboravljeno, narodni junak, znak i izaslanik očinskog predanja. Njega slepi guslar označava kao mitskog junaka-oslobodioca (koga opeva u osam pesama-epizoda serije), ali se njegov zavet neće ispuniti dok ne pronađe očinu sablju (kralja Vukašina), što se u otsudnom trenutku i događa: „Gleda sablju malo i veliko/Nikome se izvaditi ne da/Ode sablja od ruke do ruke/Dođ’ u ruke Kraljeviiću Marku/Sama mu se sablja izvadila…“. Ovo je magijska formula posle koje sve oživljava i započinje filmska avantura, uglavnom na formu “Pobesnelog Maksa” ali i u najboljoj tradiciji borilačkog žanra. Siže i alati ovog filma ne ispostavljaju drugo do dalekoistočni chanbara (onomantopeja borbe mačevima), što opet znači da su Deli Jovan i kineski Jet Lee (“Hero”, Zhang Yimou, 2002. i dr) ostvarenje Propovog internacionalnog karaktera svake bajke, koja joj daje svetsku moć, a čuva kućni prag. Svadba upostavlja narušenu društvenu stabilnost a Tuđin je proteran zauvek. Kao na filmu.