ZA Muzej Krajine, 2024. je godina značajnih Mokranjčevih godišnjica: šest decenija od otvaranja Mokranjčeve kuće za posetioce i 110 godina od kompozitorove smrti.
Foto: S.M.Jovanović
A, Muzej Krajine čuva pisma i razglednice koje je Mokranjac slao budućoj supruzi Mariji Mici Predić. Njihovoj velikoj ljubavi posvećen je i muzejski teatar “Ja ću tebi ljuba biti”.
Smiljana, Mara, Jela, Mirjana, Danka, Biljana, Lenka, Cveta, Jana… O svima je Stevan Mokranjac pevao u svojim “Rukovetima”, ali je voleo samo jednu – Micu Predić. Očima svog života, očima lepe Mice podario je sva svoja osećanja. Kada ju je prvi put video imala je 16 godina, on 20 više, ali mu je do kraja života samo lepa Mica bila istinska snaga i podstrek da u svemu što radi istraje do kraja.
A počelo je zahvaljujući – pesmi. Te 1892. dok je Dubrovnik oduševljeno klicao Mokranjcu i Beogradskom pevačkom društvu na svečanosti otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću, horovođa se zagledao u lepu horistkinju, ćerku Stevana Predića, oficira, profesora nemačkog jezika i sekretara Ministarstva prosvete, i bratanicu slikara Uroša Predića.
– Baš je lepa ova Mare, a i Dobrila je mila! Na to mu ja reknem: “Vama se svi dopadaju”. A on mi reče: “Ipak samo jedna”. Tako me je pogledao da nisam imala potrebe da pitam koja je to – zapisala je u svojim intimnim zabeleškama Mica.
Od tada ju je stalno stavljao u prvi red hora, ispred sebe “da bi je mogao bolje izbliza videti i stalno gledati”, a često je sa violinom svraćao do Predićevih gde ga je Mica pratila na klaviru. Posvećuje joj “Mirjanu” i Četvrtu i Petu rukovet koja priča o njihovom prvom poznanstvu kada je pevala ono “Ja ću tebi ljuba biti”, a on ju je netremice gledao.
U Negotinu, uspomenu na tu ljubav čuvaju zbirkom pisama i razglednica koje je pisao Mici.
Od ukupno 359 razglednica, na Micu je adresirano 245, na Mokranjca 78. Prve su voljenoj Mici počele da stižu 1897. kada je Mokranjac otišao u Karlove Vari na lečenje. I nakon što su se 8. februara 1898. venčali i zajedno krenuli kroz život, Stevan je nastavio da joj piše.
– Sa putovanja Mokranjac često piše pisma i razglednice. Obično ih počinje sa “Draga Mico”, “Draga moja”, “Mila moja Mico” ili “Miciko moja”, a potpisuje sa “Tvoj Stipan”. Ove razglednice su važni dokumenti u proučavanju Mokranjčevog privatnog života – kaže Ivica Trajković, kustos dokumentarista Muzeja Krajine, autor knjige “Muzejska zaostavština Stevana Mokranjca”.
Upravo su te razglednice i pisma iznedrili i monodramu “Ja ću tebi ljuba biti”, koju po tekstu Sanje Radosavljević, tumači Ljiljana Jakšić.
– Priča je zasnovana na intimnoj korespondenciji između Marije i Stevana, najviše na pismima i razglednicama koje se čuvaju u našoj zbirci, na osnovu koje upoznajemo Mokranjca kao čoveka toplog, emotivnog, nežnog, brižnog, privrženog porodici – objašnjava Sanja Radosavljević, kustos pedagog negotinskog muzeja.
Brak Mokranjčevih bio je ispunjen ljubavlju i krunisan sinom Momčilom, zvanim Aga, koji je kasnije doktorirao hemiju i bio profesor Farmaceutskog fakulteta. Tih 16 godina bile su ispunjene i radošću i nedaćama, ali i kako sam Mokranjac kaže u jednom od svojih pisama Mici: “Ako ljubavi imamo, onda onu svakodnevnu prozu života nikada nećemo osetiti”.
Kraj zajedničkog života dočekao ih je u izbeglištvu, u Skoplju, gde je Stevan preminuo 1914. Mica je zauvek sklopila oči 1949. ponosna što ju je “izabrao za svoga druga, zadovoljna sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!”.
– Njihova ljubav je vanvremenska. Mica je uvek njega stavljala u prvi plan, uvek je želela da mu pomogne da on s puno ljubavi, volje i radosti radi svoj posao, a ona ga je verno pratila u tome. I, kada ga više nije bilo ona je i dalje živela tu ljubav prema Mokranjcu – kaže glumica Ljiljana Jakšić, koja je ovu monodramu igrala širom Srbije i u Vukovaru, a koju će od 29. do 31. oktobra videti i publika u muzejima u Vranju, Leskovcu, u Sinagogi u Nišu, 4. novembra u Beogradu, a 5. u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.
“Izgubljena” pa nađena kuća
NA 20. godišnjicu smrti Stevana Mokranjca setili su se Negotinci slavnog sugrađanina. Početkom aprila 1934. započele su prve pripreme za osnivanje Odbora za podizanje Mokranjčevog doma, a već u maju u “Krajinskom glasniku” osvanula je vest da je “pronađena kuća u kojoj se Mokranjac rodio”. Od pompeznih naslova na prvoj strani novina do konačne obnove kuće, protekle su tri decenije. Restauracija i adaptacija Mokranjčevog doma završena je 20. avgusta 1964, iste godine kada je opština Negotin Mokranjčevu kuću kupila od profesora Mihaila Cajića, čija ju je porodica kupila 1889. od trgovca Stojana Petrovića, a ovaj od Marije Mokranjac 1867. Za posetioce je otvorena 29. septembra iste godine. Godišnje je obiđe više od 20.000 posetilaca.
Portrete slikao Uroš Predić
POSETIOCI u rodnoj kući Stevana Mokranjca u Negotinu mogu da vide klavir na kojem je veliki kompozitor svirao, njegov radni sto sa srebrnom mastionicom i perom i stočić – poklon od turskog sultana. Zidovi su ukrašeni porodičnim portretima koje je naslikao Micin stric Uroš Predić, kao i porodičnim fotografijama. Tu su i sobe, autentično ognjište, trpezarija i spomen-soba posvećena Stevanovom i Micinom sinu, Momčilu Mokranjcu.