PO prirodi svog posla, svakodnevno se susrećem sa novim izazovima. Svaka emisija jeste novi izazov, pogotovo u današnje vreme, jer čovek nikada ne može da bude spreman na ono što će da mu donese dan.
Foto: Privatna arhiva
Ovim rečima započinje razgovor za “TV novosti” urednica i voditeljka emisije “Beogradska hronika” na RTS 1 Slađana Tomašević. Svakog utorka i četvrtka ulazi u domove gledalaca i druži se njima više od dve decenije, koliko uspešno traje i njena karijera. Ne veruje, kaže, u slučajnost, već smatra da se sve u životu dešava sa velikim razlogom. Od početka karijere joj je novinarstvo “ušlo u krv” i kako bi mladi žargonski rekli “radi je” više od dvadeset godina. Trudi se da uvek bude profesionalna, i svoj posao, ističe, ne nosi kući.
– Uvek u studio ulazim pola sata pre početka emisije, tu sam sa kamermanima, ljudima iz režije. Za mene je to ventil i vodimo privatne razgovore koji me opuštaju i nemaju nikakve veze sa poslom.
Foto: Privatna arhiva
*Kada ste i kako spoznali da želite da se bavite novinarstvom?
– Potpuno slučajno i nije bilo nekog plana. To je trebalo da bude neko iskustvo ili džeparac koji žele svi dvadesetogodišnjaci i došla sam na TV Studio B. Tada je glavni urednik bio čuveni Zoran Predić. Kada je on razgovarao sa mnom rekao je “ova mala je talentovana, kamera je voli, hajde da probamo” i tako je počelo. Vrlo brzo sam prešla na RTS u redakciju Beogradskog programa i krenula od vesti, tada nije bilo sve digitalizovano kao danas.
*Razgovarali ste sa brojnim sagovornicima iz najrazličitijih oblasti. Koliko je važno da voditelj ima novinarsko iskustvo?
– Mislim da je iskustvo bitno ne samo u ovom poslu, nego u svakom, kao i u životu. Tako ste sigurniji, umete da postavite granice, znate dokle idete… A najvažnije je baš to iskustvo koje vas vodi do cilja.
*Koji gost je na vas ostavio najsnažniji utisak?
– Toliko sam ljudi ugostila, toliko tema je bilo, gotovo da nema oblasti koje se nismo dotakli. Generalno, na mene uvek najjači utisak ostavljaju “heroji” – jednostavni, obični ljudi koji urade nešto veliko. Ne zato što im je to posao ili moraju, nego iz želje da pomognu i urade nešto dobro, da nekoga usreće. Verujem i sigurna sam da i dalje postoji ta empatija i da je u životu najvažnije biti čovek, kako je i rekao patrijarh Pavle.
*A da li vas je neko iznenadio?
– Bilo je toga, a dešava se i danas. To je kada nekoga ne poznajete, ali čitate o njemu na internetu da se spremite, a onda taj neko prevaziđe sva vaša očekivanja. Dobar je to osećaj i onda se ti razgovori vode lako, uživate i žao vam je što “curi vreme” i kada čujete informaciju iz režije – “imaš još minut ili završavaj”.
Foto: Nikola Ristić RTS
*Kako vam televizija izgleda sada u odnosu na vreme kada ste počeli da radite?
– Velika je razlika. Mnogo je danas kanala, pa tako i gledaoci biraju šta će da gledaju i to je njihovo pravo. Možda je to i dobro, jer svi mi moramo više da se trudimo, da budemo aktuelni i držimo pažnju, jer brojke i rejtinzi se svakodnevno prate. Ne zaboravite, sada je ozbiljna konkurencija, i vesti nikad brže nisu stizale, a u novinarstvu ste “pobedili”, ako ste prvi dali informaciju.
*Kako vidite vaše početke sada kada se okrenete unazad? Sećate li se vaše prve emisije ili priloga uživo?
– Kada sam prvi put pročitala vest i čula svoj glas, mislila sam da je to nešto posebno. Posle prvog priloga, imala sam osećaj kao da sam osvojila Mont Everest. Prvu emisiju imam na VHS kaseti kod mame i tate. Dogodila se slučajno – bila sam “zamena” u nezgodnom trenutku za to vreme, ali tada toga nisam bila svesna. Tada su govorili da sam samo “lepa klinka”, mislim da moj glas i nije zvučao kako treba od treme. Iz nekog razloga, sve je to trebalo da bude tako. To je sve pripadalo nekom mom putu, koji uopšte nije bio lak. Išla sam korak po korak. Nekada mi se činilo da se ne pomeram ni milimetar, ali vreme je pokazalo da je sve vredelo.
*Šta volite da gledate na televiziji?
– Vesti gledam i pratim, jer moram zbog posla. Isključujem ih samo kada sam na odmoru. To je jedini način da se distanciram, odvojim i potpuno odmorim od posla. Takođe, volim filmove, ali sa srećnim krajem.
Foto: Privatna arhiva
*Uz šarm i profesionalnost, uvek se ističe i vaša lepota. Traži li i lep izgled vreme, pažnju i novac?
– Traži vreme, ali i novac. Morate da vežbate, da imate frizuru, sređene nokte, a i da uradite povremeno neki tretman nege lica.
*Prema nazivu pesme “Da sam ja neko”, šta biste izabrali da budete i zbog čega?
– Svakome bih na planeti izmamila bar jedan osmeh ili ispunila po jednu želju dnevno. Svima nam fali više vremena, ljubavi, pažnje, smeha. Samo se ljubav deljenjem umnožava.
Foto: Privatna arhiva
*Dobili ste i brojne nagrade za svoj profesionalni rad. A šta su vaše najznačajnije lične nagrade?
– Kada me neko sretne na ulici ovih tropskih dana sa sve vezanom kosom, u šortsu, majici i papučama, bez trunke šminke i kaže mi: “E, ovo si uradila super” ili “Svidelo mi se to i to”… Uživam u tim opuštenim razgovorima sa gledaocima, jer su oni najmerodavniji da kažu da li ste dobri ili ne.
*Da li imate neki poseban san ili cilj koji još niste ostvarili?
– Da, imam i vredno radim na tome.