NEMA tog veštog pisca koji bi iz naše škole više mogao napisati Magareće godine.
MODIFIKACIJE Dostojevski je insistirao da su duhovne promene uvod u materijalne inovacije, Foto Vikipedija
Ne samo zato što više nema tog društva u našim predelima kakvo je bilo početkom prošlog veka, nego škola više nema taj značaj i tu ulogu da bi se deca (između desete i petnaeste godine) u njoj osećala važnom i zrelom.
Sve to Branko Ćopić jeste opisivao opušteno i podsmešljivo, ali to nije skrivalo ulogu škole – u kojoj su deca odrastala za velike i važne uloge u društvu. Za razliku od druge dece iz svoje okoline za koje je škola i dalje bila nedostižna. Što zbog načina svakodnevnog života u ruralno- urbanom društvu, što zbog mogućnosti društva da uspostavi kapacitete za sve potencijalne polaznike.
Škola je bila visoko uvažena u tom društvu, učitelji su bili ljudi s važnom ulogom a društvo je očekivalo svršene đake – da se Progres ubrza.
I, u Magarećim godinama, jedna grupa dečaka osmelila se da u strogom redu školskog internata ukradu Crnu knjigu u koju je vaspitač, koga su oni tajno prozvali Smrdonja, zapisivao njihove greške i u koju su stajale kazne za nedisciplinu. To je bila hrabrost kakva je u ovoj destruiranoj školi – koja je danas sa raspojasanim roditeljskim savetima i sistematski ugroženim autoritetom učitelja (koji se danas zovu nastavnici ili profesori) – nezamisliva.
„Četiri dana tako živjeli smo bez crne knjige, četiri dana neviđenih sloboda i radosti.
Pazitelj Smrdonja, duboko ogorčen, ćutao je na svom mjestu i ni na koga od nas nije ni pogledao. A mi – mi smo po nekom prećutnom dogovoru bili mirni kao bube i marljivo radili svoje zadatke. Ako bi se nekom i prohtio kakav nestašluk ostali bi ga prijekorno pogledali i on bi se odmah primirio.
– Džabe im sad mirnoća, platiće oni crnu knjigu! – grozio se Smrdonja. – Nova crna knjiga opet će carevati.
Petog dana stiže prefekt s puta.
Odmah po svom dolasku u internat, prefekt upade na naš popodnevni čas učenja, stade uvrh sobe i poče da nas mjeri neprijateljskim pogledom. Najzad procijedi kroz zube:
– Tako, dakle, kriminalci.
– Šta li mu je to kriminalac, brate slatki? – šapnu Hamid Rus, a jedan Mandić objasni mu, također šapatom:
– Biće mu to fini razbojnik, nešto kao gospodin razbojnik.
– Otkad to nas prefekt toliko poštuje? – začudi se Baja.
A PREFEKT skrenu svoj ubojni pogled na našu grupu i zlurado zagudi:
– Pošto je Dule Dabić posigurno umiješan u sve ovo, on će, koliko tek za početak, ostati bez doručka čitavu sljedeću nedjelju. Ostalo ćemo vidjeti kad se istraga završi.
– Hvala na pažnji! – učtivo progunđa De-De-Ha da to samo mi čusmo.
– Ono što nas je naročito iznenadilo u čitavoj ovoj žalosnoj istoriji jeste to što je u sve upleten i naš mali Bobo, do juče zlatno i dobro dijete – nastavljao je prefekt. – Pitamo se samo: ko je iskvario ovoga čestitog dejačaka?
– Dule Hajduk i Baja! – plačno zavreča Bobo.
– Da nije i Zora Kutić? – progunđa Bajazit.
– Braćo slatka, zašto on ovo naziva ‘žalosna istorija’? – čudio se Hamid. – Zar smo mi učinili neko istorijsko djelo?
– Biće da je tako – potvrdi Branko Mandić. – Zato ćemo i proći kao ljudi iz istorije: izginućemo junački“ (Ćopić, 1965).
Junački nastup tih đaka, od kojih je, svako po sebi mali i nejak, stvorio od njih grupu koja je pokrenula sve u gradu i posledica je bila smena prefekta. Praktična nastava izvan nastavnih programa, ali u skladu sa ulogom po kojoj je – škola bila uvod u život. U ozbiljan život. Tako su ovi Ćopićevi dečaci, po potrebi vremena u kome su živeli, u trenu postali i ratnici – jer u njihovim životima se pojavio najozbiljniji događaj. Rat!
Njihova uloga i u ratu je bila važna. Oslobađali su zemlju. Pa i grad gde su postali – važni.
„Zamukle su puške po Bihaću. Zgaraju se poslednji požari, a na pijaci, s druge strane Une, već tutnji ‘kozaračko kolo’. Krajišnici slave pobede.
Stojim sa Bajom pred mračnim zamrlim konviktom. Oba smo zamišljeni, utonuli u sjećanje.
… S druge strane Une čula se pjesma i trupkanje kola, a mi smo sjedili, ćutljivi i sjetno, na stepe- ništu zamrlog đačkog doma. Šta ćeš, nismo više djeca, izašli smo iz vratolomnih magarećih godina, odrasli smo, ratujemo.
– Zbogom, bihaćke djevojčice, nekadašnje naše drugarice iz školskih klupa! Čekajte strpljivo pod prastarim platanima, možda će se neki od nas i vratiti s dalekih bojišta…“(Ćopić, 1965).
Škola je danas ispražnjena od susreta sa životom. Napadnuta reformama, ostavljena dilerima da na juriš deci ponude somu (kako je govorio Haksli u Vrlom novom svetu), rastrgnuta društvenim dilemama koje nisu pitanje mišljenja nego pitanja mogućnosti opstanka.
Kad se tome doda dvogodišnje razaranje škole koje je donela korona – pandemija – kad se učilo toliko da se to u mnogim slučajevima ne može tako ni nazvati – ne samo da nestaju svi tragovi vaspitanja mladog čoveka što je bilo uloga škole nego se i – formalno obrazovanje dovodi u pitanje.
KRIZA (grčki κρίση) je opis stanja društva pred „prelomnom tačkom povezanom s potrebom donošenja odluke“. Stanje u današnjem svetu se opisuje tom rečju. Kriza je „orgomnih razmera i globalnog značaja“, a iza spektakularnih činova kao što je onaj slom berze u Volstritu 2008, teku i procesi „uglavnom neprimećeni, poput raka“, ali koji mogu biti, na duže staze, mnogo štetniji kao što je „svetska kriza obrazovanja“ (Nusbaum, 2012).
Primedba Marte Nusbaum, istaknutog američkog filozofa sa indijskim iskustvom, je da se dešavaju „radikalne promene u onome u čemu demokratska društva podučavaju svoje mlade i ove promene nisu bile dobro promišljene. Žedne profita, nacije i njihovi sistemi obrazovanja neobazrivo odbacuju veštine koje su neophodne da se demokratije održe u životu. Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom“ (Nusbaum, 2012).
Iako ovakva najava svetu „obloženom“ materijalističkim pojednostavljivanjima deluje kao „pomračenje Sunca“, nije to ništa strašno. Maks Veber je, kao i Dostojevski, insistirao da su duhovne promene uvod u materijalne inovacije. Protestantska etika, po Veberu, prethodi nastajanju zapadnog kapitalističkog sistema, ona čini njegov duh. Ta logika je starija od naših uvida.
„Duša je život tela, a život duše je Duh Božji“, govorio je u četvrtom veku Makarije Veliki. Duh je utemeljenje po vertikali, a duša – horizontalno rasprostiranje. Milenijum ranije Pitagora je razumevao Čoveka kao trojičnog – telo, duša i duh a koji se ukalapa u svet koji je takođe trijada – prirodni svet, ljudski svet i božanski svet.
Dakle, sa Martom Nusbaum, držimo se „značenja misli koja izlazi iz duše i povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način; na značenje prilaska drugoj osobi kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu“ Ovo, naravno, ne znači „da imamo prigovore na dobro naučno i tehničko obrazovanje“, ali iznad svega – pa i iznad profita – je „sposobnost misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne odnosima pukog iskorišćavanja i manipulacije“ (Nusbaum, 2012).
ZASTRAŠUJUĆE SIROMAŠTVO
NE MOŽE se, a još je važnije – ne bi se smelo obrazovanje generacija, koje će biti nosioci budućnosti nacija, u vreme krize svesti na potrebe i „ideal“ multinacionalnih korporacija. Ne trebaju nam nikakva specijalna znanja da bi uočili da je osnovni pristup korporativnog kapitala antihumanistički, antiintelektualni. Da je on najsuroviji generator krize. Posledice dominacije te logike su zastrašujuće siromaštvo u svetu i stvaranje razlika u društvu kakvih nikad u istoriji nije bilo, proizvodnja ratova, ucenjivanje država i naroda, gušenje prava na slobodno i kritičko mišljenje.
SUTRA: DANAS JE ŠKOLA IZGUBILA SVOJU DRUŠTVENU ULOGU
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
