ŠALE NA MERU, I NA KANTAR: Nova knjiga Dragoljuba Gagričića Gagrice, još jedna niska u đerdanu, kojom popunjava riznicu Starog Vlaha

KADA jednom, recimo u narednom veku, hroničari budu ispisivali novu monografiju o Starom Vlahu, moraće da se late knjiga – hronika doslednog novinara iz tog turbulentnog kraja – Dragoljuba Gagričića Gagrice, tvrdi u recenziji novog dela ovog autora, publicista i pesnik Milomir Kragović.

Foto Privatna arhiva

– Ova činjenica ponajbolje pokazuje koliko su važne Gagričine knjige, jer je u dosadašnjih pet smestio raznovrsni starovlaški život: od anegdota, izreka, zapisa, reportaža, do retkih fotografija koje takođe pokazuju koliko je bio bogat na ovoj geografskoj, i društvenoj, vetrometini – dodaje Kragović. Podsetimo: u “Starovlaškoj riznici” autor je obelodanio dragocene narodne umotvorine i neugasle iskre života; prethodna knjiga “Tapije u kamenu”, u šest slikovitih poglavlja, sadrži sočne reporterske zapise o retkim zanimanjima, planinama čudnih imena, poslednjim rabadžijama, Darkovoj ćupriji, varošicama uz nemirnu granicu, o mladoj sa pasošem, Nemcima koji su čuvali ćirilicu, krajputašima, prvim zlatarskim letnjikovcima; o onima koji su sledili svoje pretke i sudbinu vezali za svoj zavičaj, o ratnicima i našim zaboravima.

U novoj knjizi, nazvanoj “Na kantaru šereta” (1.200 anegdota iz Strarog Vlaha), nekadašnji novinar “Novosti”, na 400 stranica sabrao je ono što za pola veka zanata sakupio iz narodnog pamćenja i svedočenja savremenika, što predstavlja deo duha i tradicije Starog Vlaha…

– Podneblje Starog Vlaha, deo zapadne Srbije između Golije i Lima, Peštera i Zlatibora, gde nazivi nekih planina govore o surovosti života (Čemernica, Murtenica, Kukutnica, Mučanj) – iznedrilo je od starina poznatu starovlašku školu života – piše Gagričić u uvodu dela. – U knjizi “Starovlaška razmeđa” Blagoje Radivojević je ostavio trag o ovoj školi: “Svako je bio pečen i varen, podatkan i okaljen da ne stane na trulu dasku, da ne sedi na ušima, da ne zatvara oba oka, da leđima uvek nađe oslonac, da čime ne izazove zavist…”

U oskudici, na sirotinjskim ognjištima i kraj bistrih vrela, primećuje Gagričić, brusila se oštroumnost i razboritost, klesala spremnost da se odupre nevoljama i zamkama života, održi, odbrani i napadne:

– Tako se i nizao đerdan anegdota, šeretluka, dogodovština – kratkih priča šaljivog ili satiričnog karaktra sa duhovitom poentom. Anegdote počivaju na dva suprotna stava, na dva oprečna interesa, grade se na kontrastu ili se zasnivaju na brzoj replici i nesporazumu. Sve te slike su po formi kratke i jednostavne, sadrže dramske elemente, sa kratkom ekspozicijom i dijalogom i završavaju se komičnim obrtom, dosetkom, duhovitom poentom. Misao im je tačna i ubojita, pa jedna rečenica može biti efektnija od čitavih stranica.

U knjizi su te anegdote grupisane u 19 poglavlja, i to po srodnosti tema i zanimanja. Naslovi poglavlja odnose se na svakodnevnicu junaka anegdota – od čobana i ratara, planinki i snaša, udavača i neženja, drvoseča i šumara, pa vodeničara i rabadžija, majstora i rakidžija, do sveštenika, ratnika, činovnika i vlasti.

– Iz naroda šereti uspevaju da, uz komendijanje i jetke žaoke, ismeju, namudri, poseku i okrpe samovolju, zablude, kaćiperstvo, brzopletosti, nakaradosti, primitivizam, ostrašćenosti, pohlepu, zavrzlame, palanački mentalitet, učmalost, odrođene i odnarođene, udvorice, lupeže, ladoleže, napasnike – sve što se tovari na narodnu grbaču i zagorčava život.

Za ove slike života i vremena, u kojima se čitaju karakterne crte i prelamaju sudbine, najzaslužniji su, kako tvrdi Gagričić – šereti:

– Otresiti, dovitljivi i lukavi izdanci običnog sveta, izvrsni poznavaoci mentaliteta, bez olovke i računaljke, na svom rabošu čitaju nebeske i zemaljske prilike. Šereti “na oku” drže i “na zub” i kantar vremena uzimaju ekonomske, društvene i porodične (ne)prilike, nesporazume i lomove, motre kako se narod snalazi i dovija u vrtlogu života i sa đavolski nemirnom i dovitljivom mišlju, od bezdušne lakrdije do naivne iskrenosti, gorka iskustva preokreću u vrcave iskre i naravoučenija – zaključuje neumorni hroničar Starog Vlaha.