RUKOVODSTVO POKUŠAVA DA IZBEGNE GUŽVU NA SAHRANI: Kada se saznalo za Lekinu smrt, dosta se sveta okupilo oko kuće u kojoj je živeo

KADA se saznalo za Lekinu smrt, dosta se sveta okupilo i na ulici i oko kuće u kojoj smo stanovali. Svi se raspituju kad i gde će biti sahrana.

OPROŠTAJ Na vest o Lekinoj sahrani narod je u talasima krenuo ka Novom groblju, Foto Arhivv porodice Ranković

Niko nije ništa mogao da odgovori jer ni mi još nismo stigli u Beograd. Znajući da je Leka iz Draževca, ljudi su pitali hoćemo li možda da ga tamo sahranimo. Međutim, jedna im gospođa reče da me je poznavala još sa Ekonomskog fakulteta i da je rešila da se raspita kod nekoga ko, verovatno, zna nešto više, pa krete pravo kod generala Ilije Kostića. Ispričala mu je kako se svet interesuje za sahranu, a niko ništa ne zna jer smo i mi još na putu, i upitala ga je hoće li sahrana biti u Lekinom rodnom selu Draževcu? A general Kostić će na to: „Kakvo selo? Ko to kaže? On će biti sahranjen ovde, i to sa najvišim počastima! Recite tim ljudima tako, i recite da sam ja to rekao!“

Na sastanku u subotu ujutro, 20. avgusta, drugovi iz SUBNOR-a Srbije predlažu da oni preuzmu organizaciju sahrane. U vezi sa tim pominju se i Aleja zaslužnih građana, Aleja velikana, Aleja narodnih heroja. Mi se ne snalazimo u tome, pa tražimo šire objašnjenje.

Drug Emreković predlaže da u nedelju pođemo sa njim i izaberemo mesto u Aleji narodnih heroja. I mi smatramo da je to mesto dostojno Lekinog dela i njegove ličnosti. Spremni smo i nastojimo da se, još ovo kratko vreme do sahrane, borimo za dostojanstvo koje mu pripada i zato smo stalno na oprezu, jer imamo u vidu skoro dvadesetogodišnje iskustvo nepravdi, nepoštenja, licemerja, pritisaka, ucena, laži, zavaravanja, itd.

Prilikom odabira mesta za sahranu, napomenula sam da Leka nije bio nacionalista i da je njegova politika bila jugoslovenska, pa da i to treba imati u vidu.

Najviše je reči bilo o govornicima i govorima koje će održati „njegovi drugovi“ i saborci. Prvi je reagovao Mića kada je rečeno da će njegovi drugovi i saborci održati tople govore. Mi za te govore nismo marili, pa smo tražili da neko od naših rođaka ili naših bliskih prijatelja kaže neku lepu, toplu reč o Leki.

PREDLOŽILI smo im da odustanu od jednog njihovog govornika, i da umesto njega prihvate naš predlog, tj. našeg govornika. Mića ponovo uzima reč: veoma toplo govori o svom ocu i, zapitavši ih kako će ti njegovi drugovi govoriti lepo i toplo o Leki, kaže: „Dok je Leki bilo dobro, svi su oni delili sa njim to dobro, ali kada je došlo zlo, niko s njim nije delio zlo, on je bio sam i jedino smo mi znali koliko mu je bilo teško – veoma teško…“

Na to se veoma oštro nadovezuje Slobodan i kaže: „Kako ti ljudi, tj. kako vi kažete njegovi `drugovi i saborci`, mogu o Leki govoriti toplo, kada skoro dvadeset godina niko nije ni telefonom ili bilo kako pitao kako mu je. Niko ga od njih, tih njegovih drugova, nije ni video. Bojkotovali su ga – pa kako će sada o njemu da govore toplo? Oni su po nekoj šemi određeni da govore jer su plaćeni za to.“ Čovek iz SUBNOR-a dobacuje da neće biti plaćeni, ali se Sloba ne da, i nastavlja: „Oni su na platnom spisku i, kada ih pozovu pročitaće govor koji nisu pisali sami već ga je napisao, po šemi, činovnik koji je, opet, plaćen za to. Kako uopšte može takav govor da bude pogodan? Mi se borimo za njegovo dostojanstvo, a koliko svi hoće da to omalovaže vidi se po saopštenjima i po svemu…“

Sloba dalje govori i o tome kako bi jedan od govornika trebalo da bude Dragoslav Mutapović – ni on nije video Leku, nije se interesovao za njega, mada nemamo ništa protiv njega, kaže Sloba. On je, inače, prijatelj njegove ćerke, kumovi su. Ali, objektivno – tako je!  Pomenu čak i to, da bi mu Leka, da je Mutapović i želeo da dođe, rekao – Nemoj!“

Takav je bio Leka, jer je znao šta bi Mutapovića čekalo.

CELA organizacija bila je u rukama CK i Predsedništva SFRJ, a SUBNOR je bio samo izvršilac. Konačno su, ipak, rešili da upute vojnike.

Predložili su, takođe, a Emreković nam je preneo, da će ordenje nositi oficiri, ali i tu su nas prevarili, jer su ordenje nosili civili iz mesne zajednice.

Prethodno smo precizirali sve naše zahteve u vezi sa sahranom:

1. Da ne bude omalovažavanja na bilo koji način – na primer, da niko ne pomene Tita i da da ni u jednom govoru ne budu čitani Titovi citati o Leki, bez obzira na sadržaj, jer nije trenutak za licemerje;

2. Da obavezno izostave počasnu stražu, jer bi ona predstavljala omalovažavanje a ne počast.

3. Da uklone ljude koji su bili predviđeni da odnesu kovčeg i stave ga na lafet – trebalo bi da ih zamene vojnici koje smo tražili, jer je i Leka otišao u rat kao običan redov i jer ovaj naš predlog najviše odgovara njegovim principima i njegovoj skromnosti;

4. Ukoliko se ne budu pridržavali navedenog, mi ćemo, zajedno sa našim rođacima i prijateljima, silom preuzeti kovčeg, odneti ga i sahraniti kako sami najbolje znamo i umemo. Mi se još danas, dok je Leka pod ovim suncem, borimo za njegovo dostojanstvo i istrajaćemo do kraja!

DOK SMO stajali u kapeli, pored kovčega je prolazila kolona ljudi koji su nam izražavali saučešće. Mnogi su i plakali. Oni koji su tuda prolazili, i stari i mladi, i muškarci i žene, istinski su oplakivali Aleksandra Rankovića i žalili za njim. Svi su hteli da nam stegnu ruke, ljubili su nas, polagali cveće na kovčeg, ljubili kovčeg ili piramidu na kojoj je bilo ispisano njegovo ime.

Gužva je bila tolika da nije bilo dovoljno mesta i za nas i za ljude u mimohodu pa je postojala opasnost da se sruši postolje na kome je stajao kovčeg. Otvorena su i zadnja vrata kako se oni koji izlaze iz kapele ne bi sudarali sa onima koji su hteli da u nju uđu.

Međutim, mnogi i neće da izađu iz kapele, jer žele da budu u neposrednoj blizini kovčega kada krene povorka. Osim toga, ako izađu na zadnja vrata, nisu mogli da opet uđu u groblje, jer je zbog velike navale naroda milicija zatvorila glavni ulaz. On je kasnije opet otvoren pošto je velika kolona ljudi pristizala iz Ruzveltove ulice, a očevici tvrde da je ova ulica bila puna sveta, sve do Vukovog spomenika.

Dok stojimo kraj odra, čujemo i osećamo neku buku i gužvu pred vratima kapele. Ne znamo šta se događa. Svako od nas rasuđuje na svoj način. Inače, masa sveta još uvek prolazi, tu ispred nas. Skoro da i nema više mesta ni za nas. U našem redu prvi je Mića, do njega sam ja, sa moje desne strane je Slobodan, do Slobodana Merima, Mićina supruga, potom Aleksandra i Andrijana, naše unuke, Mićine ćerke. Ne možemo da se međusobno obavestimo o tome šta se dešava pred vratima kapele. A nemamo koga ni da pitamo jer ne poznajemo ljude koji prolaze. Ja pretpostavljam da je neko, namerno, samoinicijativno, ili pak po naređenju, izazvao neki incident i da će sada milicija rasterati svet koji je došao na sahranu. Mi, inače, nismo imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred kapele i uopšte nismo znali koliko je ljudi na groblju.

Iako smo, s obzirom na sve što se događalo i na to što smo tako iznenada izgubili Leku, bili veoma potreseni, ipak smo, i po broju ljudi koji su prošli kroz kapelu, njihovom ponašanju i njihovom uzbuđenju, videli da će to biti izuzetna sahrana, i kakvu niko nije očekivao. Pogotovo što su nam se neki ljudi iz Obrenovca još ranije javili i ispričali nam kako iz Beograda dolaze poruke da se „ne pravi gužva oko sahrane“! 

POČASNA STRAŽA

LjUDI iz SUBNOR-a su nas obavestili da će pored kovčega u kapeli biti počasna straža. Mi smo zatražili spisak ljudi koji će se smenjivati na počasnoj straži, znajući i očekujući da nju treba da čine borci Lekinog ranga. Međutim, i pored našeg insistiranja imena nismo dobili, pa smo zahtevali da se počasna straža izostavi, znajući da odgovarajući rang u tim okolnostima nije bio moguć. Takođe smo tražili da Lekin kovčeg na lafet polože vojnici.

 SUTRA: STOTINU HILjADA LjUDI SKANDIRA – LEKA HEROJ  

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije