Opozicija je podeljena. To više nije vest. Nije novost ni da pljušte uzajamne optužbe zašto je do toga došlo i da se prebrojavaju opoziciona krvna zrnca u toj debati. Vest je da se opozicija podelila oko izlaska na beogradske izbore, koje je sama tražila. I tu nije kraj podelama. Taman kad se mislilo da se opoziciono tlo posle izbornog zemljotresa 2. juna smiruje, usledio je novi udar do kojeg je došlo kad je Savo Manojlović iz pokreta „Kreni-promeni” ultimativno zatražio da mu u roku od 24 časa Dragan Đilas, Radomir Lazović, Zdravko Ponoš, Miroslav Aleksić i drugi odgovore da li će napustiti sve parlamente u koje su ušli posle decembarskih izbora.
Odgovor nije dobio, a sve ovo pokazuje da su podele koje razdvajaju opoziciju toliko duboke da je veliko pitanje da li je moguća saradnja nekadašnjih koalicionih partnera. Međusobni ultimatumi i razdor tresu lidere opozicije čak i na nižim nivoima odlučivanja. Tako je Radomir Lazović, predstavnik grupe „Biram Stari grad”, prošle nedelje zahtevao od Marka Bastaća, nekadašnjeg predsednika ove opštine, da se hitno izjasni da li prihvata postizbornu saradnju s njima. Bastać je bitan deo kombinatorike za formiranje većine, jer bez njegovih deset odbornika ni vlast ni opozicija nemaju većinu. Rok za Lazovićev ultimatum ističe upravo danas, ali takvi odnosi među opozicionim partnerima ne predstavljaju dobru osnovu za razvoj buduće saradnje.
A ne tako davno, pre decembarskih izbora i serije teških poraza, izgledalo je da opozicija može da uspostavi čvrstu saradnju za formiranje nekakvog ujedinjenog fronta za suprotstavljanje Aleksandru Vučiću. Levi i desni su zajedno osvojili više od 1,2 miliona glasova i sama najava da će ponovo biti organizovani izbori u prestonici dodatno je podgrejala nade kod opozicionih birača da bi moglo da dođe do promena. U prilog tome išle su najave da bi se na jednoj listi mogli naći ne samo koalicioni partneri „Srbije protiv nasilja”, već i SDS Borisa Tadića, ali i koalicija NADA, koja je samostalno prešla cenzus.
Ova najava dovela je, međutim, i do mobilizacije u vladajućoj koaliciji. Vrlo brzo je formiran državotvorni savez, čiju okosnicu čine Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. I dok se vlast brzo ujedinila, kad se očekivao odgovor opozicije – na površinu su ponovo isplivale „liderske” sujete, nepoverenje, što je poput rđe nagrizlo svako ozbiljno opoziciono delovanje. Kad je bilo jasno da su podele dovele do dodatnog pada popularnosti opozicije, spremale su se otrovne strele koje su samo čekale zatvaranje glasačkih mesta da bi bile odapete prema dojučerašnjim saborcima. Te rasprave traju i dalje i u ovom trenutku čini se da je sada dogovor oko bilo kakvog zajedničkog predloga na nivou naučne fantastike.
Šest meseci docnije, očigledno je da su se opozicione stranke toliko udaljile da više nema govora o objedinjenom nastupu protiv vlasti. Te podele su toliko duboke da dolazi do čestih varnica i između onih partija koje su izašle na izbore. Novi rundu uzajamnog optuživanja otvorio je Radomir Lazović, kopredsednik „Zeleno-levog fronta”, tokom obraćanja iz izbornog štaba liste „Biram borbu”. Skinuo je „rukavce” i otvoreno optužio dojučerašnje kolege iz koalicije „Srbija protiv nasilja” da su vodile kampanju protiv njih koji su izašli na beogradske izbore. Konstatovao je da bojkot nije naišao na veliku podršku građana, ali je uticao na izborni rezultat, jer bi, uveren je, izlaznost od 58 odsto značila pobedu na beogradskim izborima. Slično su, doduše, govorili i u decembru, pa im izborna pobeda ipak nije pala u ruke.
Na odgovor nije dugo čekao, jer mu je lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas odgovorio da se ne oseća odgovornim za rezultat opozicije na lokalnim izborima u Beogradu, već je odgovornost na onima koji su, po njegovim rečima, prihvatili da pod postojećim uslovima izađu na izbore. „Neki ljudi su odlučili da izađu na izbore i vidimo rezultat u Beogradu. Oni neka objasne svoj rezultat svojim biračima i organizacijama”, rekao je Đilas, koji je odbacio ocene dela opozicije koja je izašla na lokalne izbore da je „kampanjom bojkota” uticao na rezultat glasanja u Beogradu. Drugim rečima, kriv je što „kolegama” iz opozicije nije predao svoje glasove na tacni, već se očito opredelio da status „lidera” zadrži za sebe. Ovaj model ponašanja možemo da pratimo svih poslednjih godina.
Tenzije je pokušao da smiri lider pokreta „Ekološki ustanak” Aleksandar Jovanović Ćuta, koji je pozvao lidere opozicije da prestanu s međusobnim optužbama, konstatujući da građani Srbije od njihovih prepirki nemaju ništa. Dodao je da bi Savo Manojlović, pre poziva na građansku neposlušnost, morao da obavi razgovor sa svim opozicionim strankama. „Niko me nije pozvao da me bilo šta pita. O tako krupnim stvarima prethodno mora da se obavi razgovor”, rekao je Jovanović.
I zamenica predsednika Demokratske stranke Dragana Rakić izjavila je da odricanje od poslaničkih ili odborničkih mandata ne može biti cilj sam po sebi i da ima smisla ukoliko bi iza toga stala čitava opozicija i ako bi to bilo uvertira za širu građansku neposlušnost. Rakićeva podseća da je ona bila za vraćanje svih mandata, ne samo republičkih, nego i pokrajinskih i lokalnih, i da je to bio predlog nakon izbora u decembru prošle godine, kad je „ostala usamljena u tome”, kao i da predlog lidera pokreta „Kreni-promeni” Save Manojlovića da se vrate mandati nisu dobili, „pa se o njemu DS nije ni izjašnjavao”.
Rakićeva je navela da je izlazak na izbore bio ispravna odluka, kao i da još traje borba da se odbrani „nesumnjiva pobeda koju je opozicija odnela” u Nišu i beogradskim opštinama Novi Beograd i Vračar. „S obzirom na to da je od samog početka bilo jasno da pravog bojkota nema, jer će sve stranke izaći na izbore, jedino će par njih bojkotovati izbore u Beogradu, izlazak na izbore bio je jedina ispravna odluka u ovakvim okolnostima”, rekla je ona. Time je dolila ulje na vatru u sporovima oko mandata i teške dileme – da li ih „vratiti narodu” ili je ipak bolje zadržati ih za sebe.
Kanonada i baraž teških reči i uvreda koje su opozicione stranke upućivale jedne drugima u borbi za liderstvo i mandate, ubili su i ono malo nade među opozicionim biračima. Sada je po opozicionim medijima počela ostavinska rasprava. Iako na rečima stižu apeli iz raznih opozicionih stranaka, čini se da bi za razrešenje krize između stranaka, ali i krize poverenja između opozicije i opozicione javnosti, bilo bolje da bude odapeto što manje otrovnih strelica i da se stranke koje su izašle na junske izbore, ali i one koje su ih preskočile, suoče sa svojom odgovornošću za odluke koje su donele.
Da je između dojučerašnjih opozicionih saradnika razvalina sve veća, svedoči i sukob koji su imali Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana i Vojislav Mihailović iz POKS-a, koji je započeo polemiku konstatujući da je „nakon ponovne izborne krađe” vreme pokazalo ispravnost stava da je cela opozicija trebalo prvo da se izbori za normalne izborne uslove i da odnos ove stranke prema delu opozicije koji je izašao na izbore „više neće biti isti”. Ubrzo je usledio Grbovićev odgovor koji se saglasio da ni odnos PSG-a prema toj stranci više neće biti isti. On je na društvenoj mreži „Iks”, između ostalog, napisao da mu „ne pada na pamet” da dopusti da im moralne lekcije dele „dojučerašnji članovi ’komunalne koalicije’ u Novom Sadu, nosioci sablji, poštovaoci lika i dela Aleksandra Vulina ili Vučićevi nenaplaćeni analitičari koji su do juče sa Bokanom i Sarapom trovali sa Pinka”.
Lider POKS-a odgovorio je da saradnja sa PSG-om više neće biti moguća čak ni oko tehničkih pitanja, uz ocenu da su izjave lidera PSG-a zlonamerne i usmerene protiv POKS-a. „Možda moje godine ne obavezuju Pavla Grbovića, ali mene činjenica da je on bio dete dok sam ja za vreme bombardovanja Srbije od NATO-a bio gradonačelnik Beograda ipak obavezuje na istinu i blaži odgovor. Tu je osnovna razlika u našim politikama, a ne samo u činjenici da se Grbović zalaže za članstvo Srbije u tom istom NATO-u i priznanje takozvane republike Kosova kao finalni čin legalizacije te iste agresije”, izjavio je predsednik POKS-a Vojislav Mihailović.
Sociolog Vladimir Vuletić kaže da je podelama u opoziciji doprinela činjenica da na ovom političkom polu ne postoji nijedna ozbiljna razvijena stranka koja ima široku lepezu stranačkih odbora po Srbiji. Za „Politiku” kaže da smo nekada imali jednu Demokratsku stranku koja se od devedesetih razvijala – nekada jačala, nekada slabila, ali kako kaže, znali ste da takva stranka okuplja građane i da je gotovo uvek stožer oko kojeg se okupljaju druge opozicione stranke prilikom izbornih koalicija. „Ruku na srce, ali vi danas takvu stranku u opoziciji nemate. Neko je sistematski radio na tome da se ta partija uništi. ’Najzaslužnije’ su upravo frakcije unutar te stranke koje su imale neke razne ideje i htele da ostvare monopol unutar Demokratske stranke. To je ono što mi se čini da je ključni problem koji se obnavlja iz izbornog ciklusa u izborni ciklus”, ocenio je Vuletić.
Dodaje da se sada postavlja pitanje da li bilo koja od tih političkih partija opozicije ima tapiju nad nekim konkretnim biračkim telom. Ranije smo imali situaciju da je Demokratska stranka negde mogla da očekuje glasove od jednog profila glasača koji su građanski i prozapadno orijentisani. DSS je takođe imao profilisane birače. Sada je sve to maglovito. „Sve ono što u ideološkom smislu može da ponudi bilo koja stranka iz redova opozicije može da ponudi i neka partija vladajućeg bloka. Ako su prethodni izbori u decembru pokazali da ujedinjena opozicija može da ostvari dobar rezultat, na junske izbore vladajuća koalicija je izašla jača, a opozicija kao dosta slabija”, kaže Vuletić.
Izvršni direktor Cesida Bojan Klačar kaže da je moguć nastavak opozicione saradnje jer, kako za naš list navodi, oni to moraju da urade. Ipak, kaže da kratkoročno to nije realno, jer je polarizacija između njih veća nego ikada i jer su junski izbori promovisali još jednog aktera, Sava Manojlovića iz pokreta „Kreni-promeni”. „Drugi razlog je što su liderski odnosi posle izbora dovedeni u pitanje posle sukoba u koaliciji ’Srbija protiv nasilja’. Zašto ipak mislim da će oni morati da sarađuju? Zato što mora doći do ukrupnjavanja kad se budu tražili zahtevi. Kad kažem objedinjen nastup, to ne znači da će doći do nekog sabornog ujedinjenja, nije moguće da svi politički akteri budu na jednoj izbornoj listi. Taj scenario nije moguć sada, ali jeste 2027, za kada se najavljuje da će biti održani novi izbori, jer ima dovoljno vremena da se neke stvari između ovih lidera razjasne”, kaže Bojan Klačar.Antrfile
Klačar: Filtriranje pred izbore 2027. godine
Kao razlog za objedinjeni nastup prema vlastima, Klačar navodi da ne postoji drugi način kako se može parirati SNS-u, koji je praktično ukrupnio desni spektar političkog spektra, i drugi razlog je što smo u istoriji već prisustvovali sličnim stvarima. „Junski izbori veoma liče na neke prethodne u smislu da je pre njih dolazilo do nekog objedinjavanja pre izbora, a da je nakon toga, zbog nezadovoljstva izbornim rezultatima bilo raznih polemika i debata unutar opozicije i da se pre nekih novih izbora pravi neki drugi predizborni aranžman. Verujem da će taj aranžman na sledećim izborima biti drugačiji nego što je to bila lista ’Srbija protiv nasilja’. Koliko god to zvučalo čudno, danas prognozirati stanje u opoziciji za tri godine predstavlja jednačinu s mnogo nepoznatih. Nisam siguran da će svi akteri u opoziciji koji su danas relevantni imati političku budućnost do 2027. godine. Očekujem da će se neka vrsta filtriranja unutar opozicije sigurno desiti i tako filtirana opozicija napraviće novi politički aranžman. Sumnjam da će to biti nekakva ujedinjena velika lista, ali će sigurno uključiti različite aktere koji su sada na drugačijim stranama”, ističe Bojan Klačar.
