Nemci zaista ponekad umeju da budu naporni. Gde im je samo palo na pamet da pred leto lansiraju rezoluciju o genocidu u Srebrenici?
Doduše, mogli su to da učine i zimus, ali prošli bi isto. U koaliciji sa Ruandom, gde li su se samo našli kao ključni kosponzori, ostvarili su „brojčanu manjinu”. Kako je sistem glasanja u Generalnoj skupštini štelovan tako da bi rezolucija bila usvojena i sa samo jednim glasom „za”, svet se duboko podelio i politizovao oko bolne teme koja bi trebalo da ga ujedini.
I Srbi ponekad umeju da budu naporni, naročito kada pokušavaju da ih stigmatizuju oni iz čijih su ormana ispali milioni kostura, na šta ih je Vučić podsetio na Ist Riveru, a onda se ogrnuo novim modnim detaljem za sezonu 2024 – nacionalnom zastavom.
Ko su nam posle glasanja prijatelji, a ko partneri? A ko pripada kategoriji „još po neko”? O tome će voditi računa Vučić i njegova ekipa, jer su u zakulisnim diplomatskim igrama interesi ključni, dok se emocije prepuštaju narodnim masama. A ovakvima kakvim nas je Bog dao, sve sam romantičar do romantičara, biće zanimljivo koliko će nas drmati takozvani nacionalni zanos i kako će uticati na neke od naših svakodnevnih odluka.
Dakle, da li ćemo letovati u Crnoj Gori, koja je glasala za rezoluciju, što je među brojnim Srbima u zemlji brda i primorja shvaćeno kao zabijanje noža u leđa? Premijer Milojko Spajić, koji je crnogorska verzija G17, ili Versače Mlađa Dinkić, podneo je dva amandmana koja su toliko iznervirala Vučića, da bi bilo krajnje zabavno posmatrati ih kako razgovaraju tet-a-tet, odnosno u četiri oka. Milojko, inače, ima i srpski pasoš, pa se kao naš državljanin raznim marifetlucima i dilovima Beograda i Podgorice ipak kandidovao, a onda napravio ono što inače čine Srbi jedni drugima po običajnom pravu koje se prenosi s kolena na koleno. Izdaju, i to obično kada se to od njih najviše očekuje! Verovatno je Milojko računao ovako, dok su ga nežno tapšali Nemci, uz sasvim moguću asistenciju nežnih momaka iz Lenglija koji su mu zavrtali rusku kragnu: daj da se provučem sad, pa ću se već nekako snaći na političkoj berzi. Milojko je upravo školovan za to, da bude broker sklon kockanju tuđim novcem.
Grčka je posle Dore Bakojani, kako u srpskim užarenim medijima, tako i u javnosti, osuđivana kao Prokleta Jerina. Ali u poslednji čas Atina je bila uzdržana, što je odmah preokrenulo ovdašnji nacionalni senzibilitet prema Grcima. Do juče Jude, danas su opet braća rođena. A gde je bratstvo, tu je i more. Zaista, da li će Srbi da prvo gledaju u mapu glasanja u Generalnoj skupštini, a potom odlučiti gde će smočiti gaće? Ili će čekati lastminit ponude agencija?
Pošto je Egipat glasao za rezoluciju, da li će se pravoverne patriote opredeliti za dum-dum turizam? Egipćani bi morali da mi poklone mnogo kamila, ponešto zlata i beduinski šator kako bih i eventualno pomislio, u odsustvu zdravog razuma, da sednem u avion koji nadleće područja gde se susreću ptice, oblaci i rakete zemlja–vazduh. Poznajem Egipat, ali je u to doba eksplozije turizma zemljom vladao stari lisac Hosni Mubarak, Titov i Sadatov pionir. Njegova je nevolja što je Egipat pretvorio u zemlju koja se snažno razvija, te ga je peskovita oluja arapskog proleća vratila u doba plemenskih ratova, gde strani turisti izgledaju kao mete za vežbanje, namazane uljem protiv sunčevih zraka. Dakle, ako ih ne kokne sunce, koknuće ih Islamska država, pošto je Al Kaida otišla na kolektivni godišnji odmor. Pitate se gde su vojnici te nestale terorističke supersile? Ko zna kako su sada dizajnirani.
Turska je sjajna za porodice sa decom, hoteli su im najbolji, a osoblje ljubazno. Ali, brate Erdogane, zar nisi mogao da zamoliš svog ambasadora u UN da izađe napolje dok se glasa i, recimo, kupi tetki lek, kao što su to učinili naša izraelska braća i sestre? Ali ma koliko da prosečan srpski turista koji se umesto peškira od crvenila kože štiti pancirom želeo da uštedi po koji evro, kako da se uputi ka zemlji Erdoganovog Sunca, a da pre toga ne potpiše ugovor o životnom osiguranju? Zbogom, pusto tursko, prepuštam te Rusima, koje sada brkate Osmanlije dočekuju karanfilima na ulasku u hotele, pošto se gepolitička vrteška na južnom krilu NATO-a nastavlja. Samo im ja falim u toj gunguli, sa gumenim dušekom.
Zašto da onda ne letujem u Ujedinjenim Arapskim Emiratima ili u Monaku? Šeik Muhamed bin Zajed, koji važi za najmoćnijeg igrača arapskog sveta, a još je i vlasnik Mančester Sitija, što znači da je i gospodar Premijer lige, mogao je da odluči šta god hoće. Ali je uzdržanošću prilikom glasanja, što je obrazložio briljantnim govorom njegov ambasador, pokazao veliku naklonost Srbiji. Da bi stvar bila jasnija, Bin Zajed na ravnoj nozi razgovara sa Bajdenom, Sijem i Putinom, a kako je odavno lični prijatelj sa Vučićem, šeikova odluka je tim značajnija, jer predstavlja putokaz ne samo za male zemlje već i za regionalne sile i one iznad njih.
Pre devet godina bio sam na prvom letu „Er Srbije” za Abu Dabi, a kada sam sleteo, video sam toliko „rols rojs” fantoma parkiranih u blizini aerodroma, da sam pomislio kako služe kao taksiji. Potom su nas smestili u hotel sa više zvezdica nego što ima zastava EU, a ujutru sam video da je podignut na „ostrvu”, unutar kruga savršene staze formule 1 koja ga je okruživala kao zmijurina. Soba je bila svojevrsna kapsula budućnosti, jer je komandna tabla za upravljanje uređajima, od klime do televizora, imala više dugmića od kokpita u „erbasovom” avionu, pa sam, kao računarski dinosaurus, sa ostalim članovima delegacije, pronašao tipičan srpski način da ugasim klimu. Otvorio sam vrata terase, a onda stavio patiku, da se ne zatvore. Tada smo se obavezali da ćutimo, stvarno je bio blam kako se članovi delegacije Srbije, a bili su tu najbliži Vučićevi ljudi, koji je tada bio vicepremijer, a to su ostali i danas, bore sa izazovima tehnoloških čudesa Abu Dabija.
Upravo gledam turističke aranžmane za jul. Milojko Spajiću, ako ti ne dođe glave Milan Knežević, doći će ti cene u bajkovitim emiratskim hotelima. Tu su negde, samo što je u Abu Dabiju prevruće. Ali, klime rade, da se smrzneš. Samo treba pronaći dugme.
Kome su Emirati daleko, neka otkrije čari Monaka. Princ Albert vlada kneževinom stešnjenom na 200 hektara gde žive supermilijarderi, te se Albertova moć krije daleko u prošlosti, preko korena kraljevske porodice Grimaldi, a traje i danas, kroz mistični uticaj princa koji ostvaruje van zvaničnih političkih tokova. Ali kako su stanovnici Monaka uglavnom globalne face, a među njima je i Novak Đoković, teško da će prosečni Srbin tamo pronaći plažu, zabosti suncobran u bojama srpske zastave i leći na ležaljku i viknuti: Hvala, Monako, što nisi glasao za rezoluciju. Njihov ambasador je bio opravdano odsutan.
Ali Severna Makedonija je bila za, što je posebno zabolelo, kako lično Vučića, tako i Srbe. Mada, kako su Makedonci promenili i svoje ime, postavši Severni Makedonci, lako su pokleknuli i u UN, kada su ih po ramenu potapšali Amerikanci i Nemci. Ako je za utehu Vučiću, pošto je najavio da je posle Generalne skupštine njegova politička karijera okončana, imaće rezervni položaj. Da se kojim slučajem kandiduje u Severnoj Makedoniji, pobedio bi u prvom krugu. A kako ne voli more, Ohrid mu je idealan.
Međutim, Maldivi i Sejšeli su pokazali mišiće. Bili su udržani. Srbi zaista imaju gde da letuju. A da li će masovno kupovati na akcijama u „Lidlu”? Što da ne. Ako su Nemci hteli rezoluciju, neka još spuste marže. Pa da cene budu kao u Nemačkoj! Umemo mi lako da oprostimo.
