PISAC KOJI ŽIVI ONO ŠTO PIŠE: Viktor Lazić se družio sa piratima, prelazio hiljade kilometara Ladom Nivom i 15 godina proveo na putovanjima

NjEGOVA književna dela nisu plod mašte već rezultat stvarnih pustolovina koje brišu sve granice realnog i literarnog sveta.

Foto: privatna arhiva, Viktor Lazić

Viktor Lazić je putopisac, neumorni putnik i istraživač sveta oko nas, advokat i osnivač Muzeja knjige i putovanja “Aligat”. Njegove knjige odušu avanturama, ličnim doživljajima i dubokim promišljanjem o mestima, ljudima i kulturama koje je upoznavao na putovanjima. 

Njegov život je prepun nesvakidašnjih iskustava – družio se sa piratima na Sumatri, sedeo sa kraljevima i sultanima, noćio na ulici sa prosjacima, a legendarnom Ladom Nivom prešao neverovatne rute od Londona do Vladivostoka i od Norveške do Iraka. 

Viktor nam je otkrio čime se vodi kada bira naredno putovanje na kojima je do sada proveo već petnaest godina, gde je početak njegovog književnog dela, kako vidi književnost danas i u čemu leži srž njegove autentičnosti. 

• Kada ste prvi put osetili potrebu da pišete i kako je izgledao početak?

– Prve redove napisao sam kao dete, bilo mi je šest ili sedam godina. Pisao sam najviše pesme i drame. Prvi putopis sam objavio u srednjoškolskom časopisu, o Efesu kojim sam iskreno bio fasciniran. Posle putovanja na Tajland, kada mi je bilo 18 godina, znao sam da će putopisna forma obeležiti moj život. Od tada sam objavio više od hiljadu putopisnih tekstova i devet knjiga. Proputovao sam stotinak zemalja na šest kontinenata, a na putovanjima sam ukupno proveo oko petnaest godina.

• Na koji način odlučujete o temama koje ćete obrađivati u svojim delima?

– Često imam osećaj da teme mene pronalaze. Nekada me oduševe ljudi i njihove životne priče, nekada priroda ili istorijski spomenici. Sve ono što me iskreno nadahne i pokrene, želim da podelim sa drugima. Smatram za poseban blagoslov to što na putovanjima, zahvaljujući Muzeju knjige i putovanja koji vodim, ali i mojoj advokatskoj profesiji i poslovima koje obavljam u međunarodnim odnosima, imam prilike da upoznajem izuzetne umetnike, profesore i ljude koji su učestvovali u stvaranju svojih država i svetski važnih projekata. Moji putopisi su tako obogaćeni dubljim saznanjima i tananim nitima umetnosti, postojanja, prošlosti koje upijam u tim druženjima, ali i obilascima velikog broja muzeja i istorijskih lokaliteta.

• Poznati ste po svojim dalekim, avanturističkim putovanjima – koja destinacija Vas je najviše promenila?

– Mnogo volim vulkane, pustinje i džungle, ali i predele večnog snega i leda. Svako putovanje me menja, na svakom učim i razvijam svoju ličnost. Druženja sa piratima na Sumatri naučila su me da i ljudi sa druge strane zakona nisu čudovišta već brižni roditelji. Na Grenlandu sam nazdravljao sa Inuitima (Eskimima) šoljom punom fokine krvi, na ostrvu Sulavesi na Sumatri poslužili su me pacovskim i psećim mesom, ali je najodvratnije bilo jesti poluformirane pačije fetuse na Filipinima. Nikakvi insekti, zmije i slepi miševi na tanjiru ne mogu se sa tim porediti. Sedeo sam za stolom sa kraljevima, sultanima, prinčevima i ministrima, a zatim, nekada čak sutradan, noćio na ulici sa prosjacima. To me je naučilo da cenim suštinu, da poštujem i volim različitost. Više se ne zgražavam, sada poštujem i razumem. Svaki dan na putovanju je ubrzano trajanje – ono što se u prosečnom statičnom životu ne odigra za godinu dana, dogodi se za nekoliko dana na putovanju. Svaki dan i svaki susret utiču na moj identitet, pa bih čak mogao da kažem da sam ja skup svih mojih putovanja. Toliko su ona mene osvojila, da se ja sad uvek osećam kao da putujem, čak i kada sam u Beogradu – to je za mene samo stanica na putovanju života, podjednako kao Vladivostok, Džakarta ili Panama Siti.

• Kako birate sledeću destinaciju – da li Vas vodi instinkt, inspiracija ili istraživanje?

– Putovanja biraju mene, a ne ja njih, baš kao i teme o kojima pišem. Ceo život čitam o različitim zemljama i narodima. Čitanje i putovanje – to su dve strane istog novčića, različiti pojavni oblici istovetnog sticanja znanja. Na putovanja me vodi instinkt. Često odjednom poželim da odem na određeno mesto, naizgled bez razloga. Nikada nisam pogrešio prateći taj instinkt, naprotiv, tako sam nailazio na neobjašnjiva čudesa. Naravno, instinkt, inspiracija i istraživanje neraskidiv su paket putovanja. Čitanjem sam nataložio znanje koje je korisno kada instinkt proradi, jer skoro o svakom kutku planete barem ponešto znam.

• Kako putovanja utiču na Vaš književni izraz?

– Putovanja jesu moj književni izraz. Iako je siroče srpske književnosti, putopis kao žanr pruža neviđene mogućnosti. U njega može sve da stane – unutrašnji svet i osećanja, čak poezija, opisi prirode, istorijske znamenitosti, opisi susreta i doživljaja, psihička stanja kako moja lična, tako i drugih ljudi, čak celih naroda, beskrajne asocijacije i autobiografske reminisencije – od sopstvenog detinjstva do mašte i priviđenja koja se na određenim mestima, recimo lepota prirode, razbukta, za sve ima mesta u putopisu. Neverovatno mi je da u Srbiji nije bilo književnika koji se u potpunosti predao putopisnoj formi na sličan način kao što ja to činim. Većina naših najboljih putopisaca to su postajali slučajno, kada ih je život odveo u neke druge predele pa su odlučili da to i zapišu, dakle nisu putovali da bi pisali nego su pisali zato što su putovali. Zatim, putopisom su se bavili kratko, nisu mu posvetili ceo život, pa čak ni značajan deo života. U opusima, recimo Crnjanskog ili Andrića, iako je putopis kao žanr doživeo vrhunac, u njihovom sveukupnom delu zapravo je samo jedna epizoda.

• Da li ste se našli u nekoj opasnoj situaciji tokom putovanja, kako ste reagovali?

– Bio sam nepravedno zatvoren u Južnoj Osetiji na desetak dana, u Iraku su na mene pucali i metak je razbio far moje lade. Pljačkali su me najmanje stotinak puta. Stomak sam na putovanjima pokvario više desetina puta, a bilo je i ozbiljnijih fizičkih povreda – na Islandu ligamenata na nozi na jednom kamenjaru, u Egiptu sam istegao kičmene pršljenove, moguće da sam imao i naprslinu ali nigde nije bilo lekara da to utvrdi. U jednoj pustinji sam doživeo strašan napad kamena u bubregu, ali sam čak i pod najvećim bolovima obilazio arheološke lokalitete. Moja putovanja uvek traju dugo, retko kad se upućujem van Srbije na manje od mesec dana, tako da ne čudi što to sa sobom nosi i mnoge nevolje koje su nekako uvek u epicentru medijskog interesovanja, mada su nezgode zapravo procentualno mali deo provedenog vremena.

• Koje mesto Vam je ostalo u najlepšem sećanju i zašto?

– Ne volim superlative, a kada neko baš insistira, uvek najbolje i najgore stvari vezujem za svoju zemlju. Nema mnogo smisla upoznavati planetu, ako ne poznajemo sebe, svoje korene, svoj narod i državu. Nigde drugde na svetu me nisu bombardovali niti pretili da će da me zakolju na pravdi Boga, kao što mi se dogodilo u Metohiji. Ali, nigde drugde na svetu nisam osetio duhovnost satkanu od lepote kao u Dečanima, Gračanici, Manasiji i Studenici.

• Ladom Nivom ste prešli put dug hiljadama kilometara od Londona do Vladivostoka i od Norveške do Iraka, kako ste došli do tih ideja i da li biste ponovili slična putovanja? Da li već imate narednu rutu?

– Rutu bih ponovio odmah, a verovatno i mnogo dužu i luđu nego što sam ranije činio, jer više iskustva i znanja, kao i naprednija tehnologija, pružaju mnogo veće mogućnosti. Do ideje sam došao spontano – želeo sam nekud da idem, nisam imao novca za hotele, a ako putujem autom mogu da noćim u kolima. Put se sam nametnuo, to je bila u tom trenutku jedna od retkih bezbednih automobilskih ruta bez preteranih birokratskih prepreka za ulazak automobilom. Seksi lutka koju sam tad nosio sa sobom, Mileva, postala je tv zvezda u nekim državam i rado bih je ponovo provozao svetom.

• Kako vidite ulogu pisca u savremenom društvu?

– Pisci su izoštrena narodna čula – oči, uši, dodir jednog naroda. Pisci su najbliža rodbina, prijatelji i komšije. Učitelji i lekari duše. Ta uloga je trajna i nepromenljiva, podjednako u antičkom i savremenom društvu. Samo se razlikuju mediji – da li ćemo pisati na papirusu ili čitati na ekranu i kvalitet pisca – učitelja i lekara. Pomalo zastrašuje što će se među piscima već nalaze roboti i veštačka inteligencija. Negde sam pročitao da je veštačka inteligencija bolja od prirodne gluposti, i sa tim se slažem. Tužno je što moderni programi već sada pišu bolje nego većina književnika, ali to ne govori loše o programima, već o našim piscima. Profesor Mihailo Pantić mi je rekao: „Viktore, veštačka inteligencija barem zna pravopis“.

• Šta Vas pokreće da nastavite da pišete i istražujete svet?

– Znatiželja da naučim i iskusim nešto novo, uz verovanje da to što radim ima smisao zato što će biti podeljeno sa drugima. Nikada ne putujem sam, sa mnom je cela moja zemlja i svi moji čitaoci. Ljude i predele koje srećem ovekovečujem – svestan sam da bi mnoge značajne priče i istorijski podaci bili zauvek izgubljeni da se nisam, često slučajno, našao na pravom mestu u pravo vreme i zapisao šta saznajem i posmatram.

Usred sudanske pustinje, pred velikim kamenom izniklim iz peska, osetih nostalgiju za domom. Počeše da mi naviru stihovi, pa zapisah:

Pod kamenom nađoh – Srbiju.

„Otkud ti tu, zemljo moja rodna?

„Došla sam s tobom,

na tvojim leđima,

u tvojim očima.

Ne putuješ ti, verni moj sine,

Putujem ja, tvoja Srbija.”

• Možete li nam reći nešto više o svojoj novoj knjizi putopisa, “Dobre duše Sudana” – kako je nastala ideja, koji su glavni motivi i poruke koje želite da prenesete čitaocima? 

– Prešao sam osam hiljada kilometara od krajnjeg severa do krajnjeg juga Sudana i zavoleo sudansku pustinju i te ponosne, hrabre i čestite ljude koji su me naučili šta znači gostoprimstvo. Četiri i po hiljade godina burne prošlosti o kojima svet malo zna približili su mi dobrodušni Sudanci, koji u mojoj duši i danas svetle kao zvezde nad širokom beskrajnom pustinjom.

Knjiga je nastala u dahu, na početku novog građanskog rata koji je raselio većinu Sudanaca, kao zahvalnost ljudima koje sam tamo sreo i koje smatram najboljim ljudima na planeti, ali i kao odraz divljenja kulturnom blagu kojem nema premca. Od mog putovanja Sudanom prošlo je osam godina, pa ipak čini mi se kao da tu zemlju nikada nisam napustio. Sada je u pustinji rasuto 20 miliona izbeglica i 3 miliona neuhranjene dece, dok su sve škole i većina bolnica zatvoreni već dve godine. U Sudanu se trenutno odigrava jedna od najvećih tragedija na planeti posle Drugog svetskog rata.

Profesor dr Darko Tanasković, orijentalni filolog, islamolog i diplomata, čovek nesporne stručnosti, moj uzor, moje sudanske doživljaje i opise je uporedio sa putopisima Rastka Petrovića i Zuke Džumhura. Nisam siguran koliko sam zaslužio takve pohvale, ali sasvim sigurno su ih zaslužili moji Sudanci – ljudi čije sudbine opisujem, kao i izvanredna istorija njihove zemlje koja je u više navrata bili centar svetske civilizacije.

***

„Pred nama je ceo i sav Sudan. Kroz Lazićeve žive opise etapa i postaja na putu kroz Sudan dobijamo pravo bogatstvo podataka o prošlosti i sadašnjosti ove velike zemlje koju istorija nije milovala… Svaki pisac zna koliko je važno, a nimalo lako, pronaći primeren i rečit naslov svom delu. Viktor Lazić je u tom pogledu postigao pun pogodak. Ortakluk dobrih duša i sjajnog putopisca predstavlja najskladniju koautorsku sinergiju“, napisao je u recenziji knjige Darko Tanasković.