Specijalno za „Politiku”
Ovaj koordinisani intenzivni udar na Srbiju i srpske interese nije neočekivan, već dugo govorim o tom konačnom pokušaju neoliberalnih zapadnih struktura da zaokruže seriju svojih neuspešnih projekata na Balkanu kojima je direktno kršeno međunarodno pravo, a koji sada stižu na naplatu, pre fundamentalnih promena koje očekuju svet od ove godine pa nadalje. Ono što je možda bilo neočekivano jeste to što su sa ovim aktivnostima zagazili duboko u izbornu godinu, što je delimično uslovljeno internim rasporedom aktivnosti u Savetu Evrope, ali i globalnim razvojem situacije, pre svega sukobom na Bliskom istoku i nešto manje u Ukrajini.
Iako je sukob u Ukrajini i formalno označio početak kraja anglosaksonske hegemonije, malo je onih, i pored zdušne propagande na kolektivnom Zapadu, koji gotovo od samog početka veruju da bi ishod ovog sukoba mogao da bude drugačiji od ovog koji trenutno gledamo.
Pored toga, glasanje o rezoluciji u Srebrenici sada, u trenutku koji nema nikakav simbolički značaj, deo je i pokušaja da se:
– skrene pažnja sa sramne podrške kolektivnog Zapada zločinima protiv čovečnosti koje vrše izraelske snage u Gazi, koji, u mnogim elementima, zaslužuju kvalifikaciju genocida, naročito u svetlu izjava pojedinih izraelskih zvaničnika da proteranom palestinskom stanovništvu ne treba dozvoliti povratak;
– da na ovaj način pacifikuju i privole deo muslimanskih glasača pred predstojeće izbore, koji su najavili bojkot kandidata stranaka koje su na vlasti u ovim zemljama koje daju snažnu podršku Izraelu, da glasaju za njih jer oni ipak imaju „uravnotežen stav” i „brane interese muslimana u svetu”. Ovo se pre svega odnosi na Bajdena, ali i na ostale lidere u Evropi.
Nije prvi put da primenjuju ovakvu strategiju. Početkom devedesetih i dvehiljaditih, da bi prikrili to što pod izgovorom rata protiv terorizma svrgavaju lidere i napadaju islamske zemlje kršeći međunarodno pravo isključivo da bi imali jeftin – ili besplatan – pristup njihovim naftnim resursima, oni su tokom raspada bivše Jugoslavije neprincipijelno podržavali muslimansku stranu. Narativ oko Srebrenice je deo tog okvira.
Naravno, tu je i geopolitički i regionalni kontekst. Nije tajna da je viševekovni interes Velike Britanije i Nemačke da se Srbija „obuzda” kako ne bi predstavljala silu na Balkanu i da su obe zemlje, počevši još od Austrougarske, aktivno radile na stvaranju albanske nacije i, u novijoj istoriji, na projektu „velike Albanije”. Tako da, pored pokušaja zaokruživanja nezakonitih projekata poput „Kosova” i unitarne BiH i globalnog konteksta, treba imati u vidu i ovaj motiv, kao i istorijsku frustraciju zbog otpora koji Srbija i Srbi pružaju s tim u vezi. Ova istorijska frustracija je vidljiva i u nastupima lokalnih nemačkih, britanskih, američkih zvaničnika, ali i u zvaničnim pozicijama njihovih vlada i ostalih relevantnih tela.
Zašto su Nemačka i Ruanda izabrane kao podnosioci predloga rezolucije o Srebrenici? Za Nemačku je situacija prilično jasna. I pored njihovog „zrelog suočavanja s prošlošću”, postoji duboka frustracija s tim u vezi i stalni pokušaji da se optuživanjem „politički nepodobnih međunarodnih partnera” nemački zločini delimično relativizuju. Sada se govori samo o Holokaustu, a gotovo se uopšte ne pominje genocid nad ostalim narodima Evrope. No, i pored toga, marketinški je i dalje snažna poruka to što je Nemačka predlagač rezolucije, imajući u vidu sistematski napor jevrejske zajednice da održi temu Holokausta u žiži globalne javnosti. Kod Ruande motivi nisu u prvi mah vidljivi, i pored zastrašujućeg broja žrtava koje su ubijene u genocidu 1994. godine – 800.000 pripadnika manjinskog naroda Tutsi, uključujući i neke umerene Hute.
Velika Britanija je poslednjih decenija intenzivirala saradnju s Ruandom, pre svega bezuslovnom podrškom diktatoru Polu Kagameu, koji je na vlasti od 2000. godine (Toni Bler opisuje Kagamea kao „vizionarskog lidera pod čijim je vođstvom Ruanda postigla neverovatan uspeh u razvoju”). Međutim, britanski bivši trenutni zvaničnici žmure na izveštaje o ubistvima, proizvoljnim hapšenjima, represijom i onih građana Ruande koji su trenutno van zemlje, koji se ubijaju, kidnapuju i izlažu nasilju. Kagameova vlada, uz pomoć britanskih konsultantskih kuća, takođe koristi armiju botova kako bi zastrašila kritičare u javnoj sferi, uključujući i na društvenim mrežama.
Ipak, to nije sprečilo zvanični London da pre godinu i po dana potpiše sporazum s Kigaleom o automatskom slanju u Ruandu svih onih koji traže politički azil u VB, gde bi, teoretski, trebalo da sačekaju da se njihovi zahtevi reše. Istovremeno, nadležne britanske vlasti su odobrile zahteve za azil za četvoro pripadnika opozicije u Ruandi (?!), što je pomalo šizofreno, jer ako je Ruanda dovoljno „demokratska i bezbedna” da se u nju šalju svi oni koji traže azil u VB, kako to da nije bezbedna za građane Ruande? Nakon što je Vrhovni sud VB u nekoliko navrata sprečio poletanje aviona s tražiocima azila u Ruandu, nakon bezbroj kritika međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, jer se ovim sporazumom krše i britanski i međunarodni zakoni, vladajuća koalicija u Londonu je pokrenula proceduru donošenja specijalnog zakona kojim bi se sprečio Vrhovni sud da donosi ovakve odluke i ubuduće, što je ovih dana i uspela!
Toliko o posvećenosti VB nezavisnosti sudstva. Sve je relativno za one koji smatraju da su dovoljno moćni. Imajući ovo u vidu, nema nikakve sumnje da je Ruanda samo britanski posrednik, „proksi”, u inicijativi u vezi s rezolucijom o Srebrenici u UN, te da je zemlja koja vuče konce pre svega Velika Britanija, a tek onda druge zemlje, uključujući i Nemačku.
Kada je u pitanju broj žrtava u istinskim i navodnim genocidima, treba pre svega reći da je gubitak svakog ljudskog života neprocenjiv i nenadoknadiv. Ovih dana se govorilo i o genocidima sa zastrašujućim brojem žrtava, poput onog počinjenog nad Jermenima od strane Turske, 1.500.000 ljudi je tada ubijeno, što se uporno gura pod tepih. S tim u vezi, treba pogledati „listu genocida” na Vikipediji, gde se nalaze i mnoge „želje” da se činjenice lažno prikažu, a koje ne zadovoljavaju osnovne pravne kriterijume definicije po pitanju genocida, kako bi se u nekom trenutku ispolitizovale, kao što se čini u slučaju Srebrenice. Na primer, pominju genocid protiv Albanaca na zapadnom Balkanu (?), genocid četnika protiv Bošnjaka i Hrvata itd.
Kao sto je 1999. godine kolektivni Zapad nezakonitom agresijom NATO-a na SRJ zauvek urušio međunarodni poredak zasnovan na pravu i stvorio džunglu u kojoj vlada pravo jačeg, čiju cenu plaćamo trenutnim sukobima koji su doveli svet na ivicu kataklizme, tako je skorašnja odluka PSSE o članstvu „Kosova”, uz grubo kršenje osnovnih statutarnih i programskih okvira SE, označila kraj multilateralnih organizacija. Glavna uloga u ovom sramnom činu pripala je Grčkoj izvestiteljki Dori Bakojani i njenim „preporukama” po političkom diktatu Nemačke i drugih zemalja. Istini za volju, ovo nije prvi put da se u svetskoj politici koriste nepostojeći mitovi poput „prijateljstva” i „ličnog integriteta”. Zapravo, jedini izvestilac u novijoj istoriji koji je zaista imao i pokazao integritet je Dik Marti sa izveštajem o „žutoj kući”. Vrhunac licemerja je izjava Bakojani da njene preporuke ne prejudiciraju status!
Važno je da naglasim još jednom da pored već pomenutih razloga za Nemačku agresivnost na zapadni Balkan, tu je i rastuća frustracija zbog irelevantnosti na međunarodnom planu, što pokazuje poseta vidno nezadovoljnog Šolca Kini, gde mu je doček organizovan na nivou predsednika mesne zajednice. Dočekao ga je zamenik gradonačelnika Pekinga. I onda oni zbog ovakvih poniženja siledžijski leče frustracije na nama.
Svemu prethodno rečenom treba pridodati i nešto što se dogodilo na poslednjem zasedanju SB UN u vezi s Kosovom i Metohijom. A to je: projekat „silovanje Albanki” kao „krunski dokaz” genocida na KiM. Ovaj projekat su osmislile britanske službe u leto 2018. kako bi obezbedile lakšu političku manipulaciju optužbama za genocid, o tome je u zatvorenim krugovima tokom posete regionu govorio ključni britanski čovek zadužen za ljudska prava. Cilj je bio da se okupi i registruje 50.000 (!) Albanki s KiM koje su bile žrtve silovanja „od strane srpskih snaga tokom sukoba” u bivšoj SFRJ. Brojevi i pristup trebalo je da budu promovisani na konferenciji u Londonu u jesen 2018. godine. Međutim, preambiciozni brojevi i drugi propusti doveli su do toga da se dinamika promeni. Broj od 50.000? Ispada da se ceo rat vodio silovanjem?! Sad su brojeve revidirali na 10.000–20.000.
Izuzetno konzervativno društvo gde žene nerado prijavljuju ovakve traume, i pored pritisaka i ponuđene finansijske stimulacije. Tako su se konačni brojevi onih koje su se prijavile kao žrtve i onih koje su dobile kompenzaciju, jer su zločin mogle i da dokažu, dramatično razlikuju. Od februara 2018, kad su prištinske vlasti počele proces registracije, registrovano je bilo oko 800 prijava, 145 prihvaćeno, 102 odbijene. Ostali su u postupku odlučivanja. Potvrđeni slučajevi dobijaju 230 evra mesečno i zdravstveno osiguranje. Ovaj „projekat” je zamišljen i plasiran upravo sad, pred rezoluciju o Srebrenici, da bi dopunio sliku o navodnom genocidu.
Pred nama je očigledno period u kome će biti mnogo, najmanje pet, političkih i bezbednosnih izazova za Srbiju proisteklih iz potencijalnog prijema Kosova u SE i eventualnog usvajanja rezolucije o Srebrenici:
– moguće je aktiviranje krize na jugu centralne Srbije i na severu KiM;
– biće doveden u pitanje opstanak dejtonske BiH i republike Srpske;
– moguće je aktiviranje sukoba u regionu, kao i unutar R. Srbije i odnosa Beograda i Banjaluke;
– moguće je aktiviranje „sandžačkog pitanja” nakon usvajanja rezolucije o Srebrenici;
– moguće je snažnije aktiviranje veze Sandžaka i Kosova i struktura u Sarajevu i Tirani uz pomoć zapadnih mentora protiv Srbije.
Da bi se svi ovi problemi rešili, ili barem u velikoj meri ublažili, neophodna je mudrost, znanje i jedinstvo.