OŽALOŠĆENOM srpskom pesničkom bratstvu, i srpskom pesničkom narodu, obratio se na beogradskom Novom groblju Matija Bećković, stojeći kraj odra svog pesničkog sabrata, takođe akademika SANU, Ljubomira Simovića.
Novosti
– Opraštamo se od Ljubomira Simovića koji ne leti u Užice sa vranama, nego na krilima svojih knjiga, zbog kojih bi se ono s ponosom moglo zvati Ljubovo, kao što se bez razloga i smisla zvalo Titovo – besedio je Matija, pred mnoštvom ožalošćenih koji su prisustvovali opelu za velikog pesnika i kremaciji, ispraćajući Simovića iz Beograda u njegovo Užice, gde će počivati u porodičnoj grobnici.
Prisetio se Bećković kako je Ljubovo ime prvi put čuo još kao gimnazijalac u Valjevu 1958, kad se u izdanju Kluba studenata u Užicu pojavila njegova prva zbirka i u njoj pesma “Epitafi sa karanskog groblja”, kojoj se gimnazijalac Matija divio. Setio se i kako mu je Petar Pajić pričao, da je Ljubu baš nekako tih dana video u Valjevu, gde je došao u posetu svojim rođacima – a jedan je od tih rođaka stajao kraj Matije, pored Simovićevog odra.
Ispričao je Matija i kako je lično Ljubu upoznao 1960. godine, kad je poemu “Vera Pavladoljska” doneo u redakciju “Vidika” čiji je glavni urednik bio Simović, koji je tad već bio oženjen i živeo u nekoj garsonijeri u potkrovlju blizu Slavije.
Potrešen odlaskom prijatelja, jednog od najvećih u pesničkom bratstvu koje obitava i stvara u granicama našeg jezika, Bećković je naglasio da je pesnik Simović bio dokaz da postoji materija koja napreduje.
Ožalošćeno umetničko bratstvo
DRAMSKI umetnik Voja Brajović je pred ožalošćenima, koji su došli da isprate Ljubomira Simovića, govorio odlomke iz drame “Putujuće pozorište Šopalović”.
Bili su tu, u tužnoj publici, i mnogi glumci poput Cacija Mihailovića i Milice Mihajlović, Svetlane Bojković, Sergeja Trifunovića, Branke Petrić, Tamare Vučković, brojni drugi umetnici i akademici, poput Miodraga Tabačkog, Mira Vuksanovića, Branislava Mićunovića, Dragana Hamovića, Milene Marković, Vladimira Kostića, Ivanke Popović…
– Ljubomir Simović, koji se nije predao ni zastao dok nije postao ono što je sebi zadao i za šta se rodio, pišući i govoreći razgovetnije od svakog koga sam poznavao, držao se saveta Vuka Karadžića da piše svako narečjem predela svoga u kom se rodio i odrastao – naveo je Matija. – Veliki pesnički oblik za kojim je tragao dosegao je u svojim dramama, koje su poeme koliko i drame. I njegove kratke pesme mogu se razumeti kao strofe neke poeme, ali i kao scene iz neke drame. Tako je postajući veliki pesnik postao i veliki dramski pisac.
Ističući da je Ljubomir bio imenjak njegovog brata, što bi već po sebi bilo dovoljno da mu bude rod, Matija se prisetio, “kao da je juče bilo”, čuda koje se desilo kada je tačno pre pola veka 1975. premijerno u Ateljeu 212 odigrano “Čudo u Šarganu”:
– Veće čudo od čuda u Šarganu dogodilo se tada, čudo u poeziji, čudo u srpskom jeziku, čudo novog rođenja Ljubomira Simovića, koje se proslavljalo na velikoj sceni uz slavlje duha, verbalnu raskoš i bahanalije…
Otkrio je Matija, na kraju besede, i kako mu je jednom prilikom Ljubomir Simović, koji je živeo između Užica i Beograda, govoreći o svojoj kući na Jelovoj gori rekao: “Kuća je i ono što se vidi iz nje”.
– A iz te kuće, on je video sav univerzum i sve što postoji u univerzumu – zaključio je Bećković, pitajući se kakav bi to univerzum bio kad u njemu ne bi bilo mesta za Karansko groblje, za Jelovu goru, i sve one toponime kojima je Simović u svom pesničkom zaveštanju podigao spomenike za večnost.
Večnost, u koju se veliki pesnik otisnuo pre sedam dana.