EDVARD L. Bernajs, Frojdov sestrić, posle proglašen za „oca PR“, u svom priručniku Propaganda (1928) dilemu – da li da gomilom vlada prosvećeni komitet, što bi bilo najbolje, ili da se sa „razumljivom mekoćom“ kreira „slobodna komunikacija“, što ostaje jedini izbor ako društvo želi biti „demokratsko“ – razrešio je izborom manipulacije kao legitimnog sredstva.
STEREOTIPI Volter Lipman je govorio da klasa eksperata ne može da sagleda problem u živom društvu, Foto Arhiv Los Angeles Times
Na „vođstvu“ je da stvara i upotrebljava „propagandu“ i tako vlada.
Bernajsu je sve bilo „kristalno jasno“: da se naša mišljenja (spolja) oblikuju, da se naši ukusi formiraju, da nam se „naše ideje“ sugerišu i to od ljudi o kojima nismo nikad ništa čuli. To jeste osnovni princip organizovanog haosa kojim, prirodno, treba da upravlja nevidljiva vlada.
Kako se stiglo do toga? Jer, to nije stanje kojim bi se ponosni građanin u demokratskom društvu ikome hvalio. Bernajs je to objasnio, jednostavno i kratko: „U teoriji, svaki građanin sam rasuđuje o javnim pitanjima i stvarima koje se tiču njegovog privatnog života.“ Međutim, „u praksi, ako bi svi ljudi ponaosob morali da proučavaju zamršene ekonomske, političke i etičke podatke, uključene u svako pitanje, shvatili bi da ne mogu da zaključe ništa.“ Bernajsov zaključak je da smo se mi „dobrovoljno složili da dopustimo nevidljivoj vladi da propusti kroz sito podatke i izdvoji bitne stvari tako da naše polje izbora bude suženo do praktičnih srazmera“ (Bernajs, 2014).
To nije bila izutetna misao u predratnoj Americi. Volter Lipman (1889-1974), koji je društvo razumeo kao znatno kompleksnije, znao je da je za „svemogućeg građanina“ demokratija nesavladiv izazov. Kakav bi to trebalo da bude čovek koji bi mogao u ovako složenom i neograničeno specija- lizovanom društvu da poznaje sve teme o kojima, navodno, suvereno odlučuje.
U često pominjanom dijalogu s Džonom Djuijem (1895-1952) Lipman je objasnio da je klasa eksperata uglavnom nesposobna da sagleda bilo koji poseban problem u živom društvu. A kako možete da razumno odlučujete o stvarima koje ne poznajete i ne možete upoznati i ostaje vam da ih samo razumevate u formi stereotpa?
Djuji je prihvatao tu konstatciju ali je kao apologeta demokratije verovao da bi javnost, koja je inače i sama sastavljena od mnogo paralelnih „javnosti“ u društvu, mogla da formira „veliku zajednicu“ koja bi se obrazovala o ključnim pitanjima a onda donosila meritorne presude i vodila ka ozbiljnim rešenjima.
Plemenite ideje žive u zanosnim teorijama, ali američko društvo je funkcionisalo onako kako je Bernajs govorio: „Od naših vođa i medija koje oni koriste da se obrate javnosti, mi prihvatamo dokaze i obeležavanje granica tema koje su postavljene kao pitanja javnosti“, a od ljudi iz „nevladine javnosti“ – „od nekih etičkih učitelja, bilo da su sveštenici ili omiljeni esejisti, ili je to prosto preovlađujuće mišljenje, prihvatamo standardizovani kod društvenog ponašanja sa kojim se najčešće konformišemo“. Ako znamo da je društveni ugovor obuzdao a ne ukinuo ono stanje koje je Hobs opisao kao Homo homini lupus, onda je jasno koliko dobre namere o kojima govori Djuji mogu biti uticajne na vođe iz „nevidljive vlade“.
TO JE u Americi otišlo baš daleko. Džek London je u antiutopiji Gvozdena peta (1908) pokazao sve apsurde te demokratije. Episkop Morhaus, odlučio je da suoči svoj klub I.P.H sa činjenicma da „za nas koji verujemo u Hrista i njegovo jevanđelje ne može biti drugoga odnosa između čoveka i čoveka osim ljubavi. Jedino je ljubav jača od greha, jača od smrti.
Zato ja kažem bogatim među vama da im je dužnost da čine ono što sam ja učinio i što činim. Neka svako od vas imućnih uzme u kuću nekog lopova i neka ga smatra kao svoga brata, neku nesrećnicu i neka je smatra kao svoju sestru, i u San Francisku neće biti potrebna policija i vlasti; hapsane će se pretvoriti u bolnice, a zločnici će iščeznuti sa svojim zločinima.
Moramo dati sami sebe, ne samo svoj novac. Moramo činiti kao što je Hristos činio: to je danas poruka crkve. Daleko smo se udaljili od Hirstove nauke. Utonuli smo u udoban život…
I tako ja velim bogatima među vama i svima bo- gatim da oni teško pritiskaju Hristove jaganjce. Vi ste zatvorili svoja srca, zatvorili ste svoje uši za glasove koji vapiju svuda oko vas, glasove jada i bola koje nećete da čujete, ali koji će se jednog dana čuti“ (London, 1950).
Prvo što se desilo je da dvojica bogatih „odvedoše episkopa sa tribine, dok su slupšaoci sedeli bez daha i neprijatno dirnuti“.
Ali ostade nada kod naivnih, koji ne znaju koliko je sistem Gvozdene pete naklonjen slobodi govora, da će novine učiniti svoje.
„‘Izazvaće senzaciju’, tvrdila sam. ‘Zar nisi video da su reporteri pisali kao mahniti dok je on govorio?’
‘Ni jedna reč od svega toga neće izaći u sutrašnjim novinama.’
‘To ne mogu da verujem!’, uzviknuh.
‘Čekaj samo, pa ćeš videti. Ni jedna reč, nijedna misao koju je on izgovorio. Dnevna štampa? Dnevno prikrivanje!’
‘Ali reporteri’, primetih, ‘ja sam ih videla.’ ‘Ni jedna njegova reč neće biti štampana. Zaboravila si urednike. Oni primaju plate za politiku koju vode. Njihova politika je da ne štampaju ništa što bi bitno ugrožavalo utvrđeni poredak. Episkopov govor bio je žestok napad na utvrđeni moral. Njegovo govor bio je jeres. Odveli su ga sa tribine da ga spreče da ne govori još više jeretički. Novinari će njegovu jeres izlečiti u zaboravu tišine. Štampa u Sjedinjenim Državama? To je parazitski izrast koji uspeva na kapitalističkoj klasi. Njen zadatak je da služi utvrđenom poretku, meseći javno mišljenje, i ona dobro služi.
DOZVOLI da proreknem. Sutrašnja štampa će samo pomenuti da je episkop bolestan, da je mnogo radio, da je prošle noći sasvim klonuo. Sledeći put, posle nekoliko dana pomenuće da episkop pati od nervne premorenosti i da su mu zahvalni vernici dali odsustvo. Posle toga desiće se jedna od ove dve stvari: ili će episkop uvideti pogrešnost svoga puta i vratiti se sa odsustva kao zdrav čovek bez vizije, ili će ostati pri svojoj maniji, a onda možeš očekivati da vidiš u novinama, zavijenu u dirljivu nežnost, vest o njegovom ludilu. Posle toga će ga ostaviti da priča zidovima u ludnici o svojim vizijama’“ (London, 1950).
Pripoveda sada, naivna pitačica u prethodnom dijalogu, Avida Everhard: „Bilo je to nekako posle mog venčanja kad sam slučajno srela episkopa. Ali moram da ispričam sve kako je po redu teklo. Posle svog govora na sastanku udruženja I.P.H, episkop je, kako je bio tih i miran čovek, popustio pred prijateljskim pritiskom… i otišao na odsustvo.
Ali sa odsustva se vratio rešeniji nego ikad da propoveda poruke crkve. Na zaprepašćenje svojih vernih, on je prvu propoved održao sasvim slično svom govoru na sastanku udruženja I.P.H…
I to se neminovno završilo na taj način što su episkopa odveli u neki privatni sanatorijum za duševne bolesti, dok su novine dirljivo pisa- le o njegovom duševnom slomu…“
Ludnica, dakle. Ako se neko usudi, Gvozdena peta (to je neka vrsta onog oligarhijskog tela koje se danas zove „duboka država“), ima rešenje. „Držali su ga zatvorenog u sanatorijumu. Išla sam nekoliko puta da ga posetim, ali me nisu pustili k njemu…“ (London, 1950: 138).
HLADNOKRVNA MANIPULACIJA
ZLOČINI Sjedinjenih Država Amerike oduvek su sistematični, stalni, siloviti, bez trunke pokajanja, a opet izuzetno mali broj ljudi o njima uopšte nešto izgovori. Za nešto tako Americi se mora odati priznanje. Uspešno su širom sveta izvršili sasvim hladnokrvnu manipulaciju svoje moći, sve pod maskom sile univerzalnog dobra. Upravo je u tome srž njihovog briljantnog, čak visprenog i iz- uzetno uspešnog postupka hipnoze.
Harold Pinter
SUTRA: VREME SAMOPONIŠTAVANjA ČITAVE EVROPSKE KULTURE
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
