Dok su učesnici subotnjeg skupa protestovali i prošetali centralnim beogradskim ulicama, navodeći kao povod neusvajanje zakona kojim se zabranjuje iskopavanje litijuma, a manji deo njih je potom protivzakonito blokirao železničku stanicu „Prokop” i most „Gazelu”, predstavnici opozicije su svoje prisustvo dokazivali slikama na „Instagramu” i davanjem izjava za medije bliske opoziciji. Time je nastavljena praksa prisutna poslednjih godina da u početku protesta među govornicima nema političara i da beže sa čela ovih skupova. Ni subotnje okupljanje uglavnom nije bilo drugačije. U ovom slučaju izuzetak su, međutim, bili oni koji dolaze s desnog spektra – Ratko Ristić, kandidat na izbornoj listi „Mi – snaga naroda” na junskim izborima u Beogradu, i Vladimir Štimac iz Novog DSS-a, ali se stiče utisak da u prvi plan nije isticano stranačko opredeljenje, već individualni stav.
Primetno je da su opozicione partije pasivne, bilo da su svesne da ova ideja prevazilazi njihove političke rejtinge i sposobnosti, bilo da je posredi neki drugi razlog. Korist bi eventualno mogle da izvuku stranke izraženije desne orijentacije, barem na osnovu govora većeg broja ljudi na protestima širom Srbije. Tema litijuma jeste tema Save Manojlovića, Aleksandra Jovanovića Ćute, Zeleno-levog fronta, ali je cela priča o preraspodeli birača ipak na dugom štapu. Uprkos tome, analitičari ocenjuju da je još od početka protesta jasno da se litijum predstavlja kao „nacionalistička tema” i da na bini nema mnogo mesta za govornike građanske orijentacije.
Evidentno je da će proces biti dug i da nikakvog iskopavanja neće biti bar dve godine, ako se i donese odluka o tome, a u međuvremenu je moguć i referendum, dok neki ne isključuju ni izbore. Ni protest usred leta koji je okupio veći broj ljudi, prema procenama MUP-a između 25.000 i 27.000, objektivno nije bio baš očekivan. Svi opozicioni lideri, na rečima, protive se projektu „Jadar”, ali je uprkos tome stvoren utisak da su na protestu nepoželjni i da, objektivno, niko ne želi da ih vidi kao predvodnike uličnih događanja. Nešto slično se dogodilo i 2021. i godinu dana kasnije na ulicama, ali čak ni tada nisu bili u prvim redovima opozicione borbe.
Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, kaže da odgovor na to da li će opoziciju da protesti ujedine ili će da ih dodatno podele zavisi od toga koliko će ti protesti trajati, biti uspešni i biti masovni. Za „Politiku” ističe da je poznata izreka da ništa tako ne uspeva kao uspeh. „Ako su protesti uspešni i masovni, i vrše pritisak na vlast, onda to olakšava opoziciji u koordinaciji zajedničko delovanje i da profitiraju. Druga stvar od koje zavisi da li će doći do ujedinjenja ili razjedinjenja opozicije jeste kako će se opozicija prema ovim protestima odnositi, kakvu će strategiju pripremiti, da li će imati usaglašen nastup, da li će delovati objedinjeno ili ne – to su stvari koje nemaju veze s vlašću ni s građanima koji demonstriraju. Ima veze koliko će opozicija unutar sebe biti sposobna da se organizuje”, kaže Klačar.
Na osnovu ranijeg iskustva on ima određenu skepsu po pitanju ujedinjenog delovanja iz prostog razloga što se pokazalo da su ovi protesti ideološki, vrednosno nisu homogeni, imajući u vidu da između opozicije ima nerazumevanja jednih prema drugima i da postoje neke legitimne razlike, ideologija, vrednosni principi… Recimo, neke proevropske stranke imaju identičan stav prema ovom projektu u odnosu na one partije koje su evroskeptične, a ne bi trebalo. Naime, one moraju da zadrže jednu vrstu distance prema nekim govornicima čiji govori se temelje na teorijama zavera.
„Projekat ’Jadar’ je evropska tema i vrlo je teško biti protiv ovog projekta, a biti za EU. Ključna vododelnica ovih protesta će biti kada iz početne faze treba da pređu u organizovanu političku akciju. Ovi protesti moraju da uđu u institucije i da dobiju neku vrstu institucionalizacije i politički artikulisani. Još je daleko od toga da vidimo kako će se opozicija postaviti jer su svi malo skeptični i pokušavaju da se uguraju u prvi red. I to u ovom momentu doprinosi da su protesti masovniji, zato što ih niko politički nije preuzeo, ali s druge strane, izostanak političkih stranaka iz organizacije dovodi do toga da je lista govornika na ovim protestima vrlo često upitna i da može da napravi reputacijsku štetu, budući da između toga šta oni zapravo govore na neki način nije daleko od dezinformacije koje su se ovim povodom plasirale”, ističe Klačar.
Dodaje da mu se čini da je za uspeh ovih protesta potrebno da se nađe zajednička tačka – da bude nešto što pripada ljudima, ali da ipak dobiju jednu vrstu političke artikulacije kako ne bi dolazilo do problema u bezbednosti učesnika i sprečavanja da se na bini nađe neko ko će da kaže neke stvari koje nisu tačne.
Na protestu u Beogradu se moglo čuti da je Srbija, iz ugla opozicije, izašla iz „teške apatije” prouzrokovane teškim izbornim porazima u decembru prošle godine i junu ove godine. Teško da se opozicija u javnosti može prepoznati kao autor poruka koje su, između ostalog, obeležile protest, da „nećete kopati”. Jasno je da niko od njih ne može da bude prepoznat kao predvodnik protesta, jer s jedne strane, prošlo je premalo vremena od izbora, posle kojih je krenula uzajamna baražna vatra u opoziciji ko je radio u korist vlasti i predsednika Aleksandra Vučića.
Direktor Centra za globalizaciju Dejan Miletić ocenjuje da su protesti protiv kopanja litijuma koordinisani između dela opozicije sa spoljnim faktorima, što se ne slučajno poklapa s delovanjem Albina Kurtija i njegovim terorom na Kosovu i Metohiji. Za „Politiku” kaže da ti koji vode opoziciju pokazalo se da nemaju čistu ideologiju i da svako vuče na svoju stranu. To dovodi do toga da vrlo brzo njihove sujete i lični interesi izbijaju u prvi plan, pa ga, kako kaže, u dobroj meri čudi da jedan deo građana Srbije nikako da shvati da to što oni rade nisu nikakvi interesi naše zemlje, već isključivo njihovi lični i interesi stranog faktora.
„Motivi i način kako rade ukazuje da ne može da bude da je cilj trošenje energije s pogrešnim premisama i pristupom i željom da se stvara društvena tenzija i netrpeljivost. Primetno je da je cilj stalno kreiranje neke rušilačke energije i sve što se sada radi jeste namera da se skrene pažnja s dramatičnih dešavanja na Kosovu i Metohiji. Uostalom, šta se postiglo time što su blokirali železničku stanicu i most ’Gazelu’? S druge strane se na taj način otežava pozicija Srbije u trenucima kada se ozbiljne stvari rešavaju – od strateškog interesa za našu zemlju, kao što je eksploatacija litijuma. Epilog cele te priče će biti isti kao i proteklih godina, ali se gubi vreme i energija, jer sve što je Srbija postigla morala je da uloži veliki trud i rad i neće nama niko ništa pokloniti”, ističe Miletić. Dodaje da mu se čini da je već deplasirano da ljudi nasedaju na neke proteste koji u suštini nemaju utemeljenje u istini i prirodnim namerama države Srbije da obezbedi uslove za još veći ekonomski razvoj i napredovanje Srbije.
Na pitanje da li će ovi protesti ujediniti ili podeliti opoziciju, Dejan Miletić kaže da je opozicija uvek u početku jedinstvena dok ne poprimi određenu snagu. Kaže da kada vide da je na ulice izašao veliki broj ljudi koji može da im poveruje, lideri opozicije se sami zbune i iznenade i onda krenu da se otimaju oko prevlasti ko će da bude lider. „Sada na početku je privremeno jedinstvo i svi se nekako drže po strani, dok ne prorade njihove sujete i liderske aspiracije. Mnogi od tih ljudi nemaju nikakvog kredibiliteta. Nekima možda neko i nešto veruje, ali oni će ga brzo izgubiti. Ne znam koliko još lekcija moraju pojedini ljudi da nauče da Srbija mora da bude stabilna i jaka i da je to preduslov za bolji život u zemlji”, zaključio je Dejan Miletić.
