Godinama unazad porodica Vučić je u unakrsnoj vatri raznoraznih trećerazrednih medija gde se na osnovu poluinformacija i najmostruoznijih laži formira ničim izazvana priča o krininalizaciji ove patriotske i hrišćanski posvećene srpske familije, koja je brutalno stradala od ustaškog noža i proterana sa svojih vekovnih ognjišta.
Pošto predsednik Vučić u javnosti ima konstantnu podršku od preko 60% nije tema pretparačkih priča tih medija, ali napad na Aleksandra se već godinama brutalno sprovodi preko Andreja Vućića, njegovog rođenog brata.
Ljudi koji se informišu preko takozvanih opozicionih medija, koji su u velikom delu ekspoziture stranih obaveštajnih službi i javna glasila srpskih tajkuna koji su opustošili ovu državu smatraju da je
Andrej šef srpske mafije, nepismen, beskrupulozan tip, van svih moralnih granica u odnosu prema poslu i ljudima.
Realna istina o Andreju Vučiću je dijametralno suprotna od onog što se u javnosti predstavlja. Andrej je bio besprekoran student Ekonomskog fakulteta u Beogradu koji je završio u roku, radio je decenijama kao izvršni direktor Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca Narodne banke Srbije, a od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine potpuno se posvetio borbi za otažbinu žrtvujući svoju profesionalnu karijeru za šta se 20 godina školovao.
Andrej Vučić kome je brat predsednik države i apsolutno po rejtingu već 10 godina neprikosnoveni političar danas u Srbiji nikad nije imao ambiciju iako je to mogao da ostvari, da bude ministar, direktor nekog Javnog preduzeća ili visoki stranački funkcioner. Andrej je sve radio u tišini, boreći se za ideju i za dobrobit srpskog naroda kao skromni član Izvršnog odbora Srpske napredne stranke, nikad ne ističući što je brat predsednika Republike.
Andrej jeste pretio, to znaju monasi sa Hilandara, to znaju i igumani mnogih srpskih svetinja po Srbiji, to znaju izbegli i raseljeni sa Kosova i Metohije, Hrvatske, Republike Srpske, pretio im je Andrej najstrašnije. Sve što im je pomagao, sve donacije koje je lično dao, on, Aleksandar, Danilo, otac Anđelko, njegovi kumovi i prijatelji, zahtevao je u imperativu, onako najstrašnije, gde se jedini put i pozvao na brata, “O ovome ne smete da pričate, ja pomažem zato što verujem a ne da bi pravio za sebe reklamu.” Takav je taj “beskropuluzni” Andrej.
Mala digresija, ako uzmemo ono što su zvanični podaci Srpske pravoslane crkve, od kralja Milutina najvećeg vladara koji je pomagao srpske crkve i manastire, nakon njega po posvećenosti i donacijama može samo da se uporedi Aleksandar Vučić.
Aleksandar Vučić je lično kao predsednik Republike inicirao, prema Vladi i Skupštini Srbije donošenje prvog u istoriji, zvaničnog Zakona o manastiru Hilandar kojim se država obavezuje na neprikidnu brigu o ovoj najznačajnijoj srpskoj svetinji.
Milioni za obnovu Hilandara, obnova svih crkava na Kosovu i Metohoji, bezgranična pomoć svim socijalno najugroženijim slojevima srpskog stanovništva u svim državama na Balkanu i još mali milon stvari koje su Aleksandar, Andrej, Anđelko i Danilo osmislili i zajedno sa institucijama Republike Srbije sproveli u delo ali zahtvevali da se u tome ne spominje njihova zasluga.
Po tome se oni razlikuju, i za ovozemaljskog života kao mnogi naši slavni sveti preci koji su izabrali onaj večni i neprolazni život u tišini, miru i posvećenosti svojoj otadžbini i narodu. To što pišu beskrupulozno lažu na dnevnom nivou, Vučićima nikad nije bila tema posebnog interesovanja. Oni žive život apsolutno suprotan od materijalizma, zato ih to i ne dotiče, ali realno ponekad neistina i zaboli.