U PARIZU je 1863. – pošto je čitao radove jednog italijanskog lekara koga su inspirisali tekstovi Sigmunda Frojda – korzikanski farmaceut Anđelo Marijani izneo na tržište proizvod predstvaljen kao „okrepljujuće vino“. U vino bordo su se potapali listovi koke.
OSNIVAČ Džon Stit Pemberton je bio američki farmaceut i tvorac koka-kole, Vikipedija
Ta pitka smeša je bila podržana i „Korzikančevom neodoljivom marketinškom tehnikom“: on je smislio način kako da najslavnije ličnosti svog vremena poveže sa svojim pićem. I nekoliko papa i državnih vladara dobilo je na poklon sanduke tog vina. Posle je sakupio izjave tih ličnosti i napravio album koji su ilistrovali poznati umetnici. Uvek je nalazio načina da se govori o njegovom vinu.
Kad je u Sjedinjenim Američkim Državama, na jednom od najvažnijih Korzikančevih tržišta, uveden zakon protiv konzumiranja alkohola to se odrazilo i na prodaju „okrepljujućeg vina“. Vino sa kokom se, ipak, prodavalo do 1910.
Jedan od distributera napitka u Americi zvanog French Wine of Coce bio je i Džon Pemberton koji je i sam imao završenu farmaceutsku školu i prvo držao apoteku u Kolumbusu, u Džordžiji. Kao vojnik Konfederacije u građanskom ratu bio je teško ranjen i postao zavisnik o morfijumu. Posle rata Pemberton se preselio u Atlantu. Kao lek je prodavao i „francusko vino sa kokom“ i to za svakakve tegobe – od problema s živcima, sa probavom sve do glavobolje i impotencije.
Pambertonovi problemi nastaju 1885, kad Atlanta uvodi zabranu prodaje alkoholnih pića.
Morao je iz ovog pića „izvaditi“ vino. Mesecima je mešao i mućkao. Kokain i kofein iz biljke kole su nepodnošljivo gorki. Dodavao je šećer, a onda limunsku kiselinu, pa aromatična ulja. U maju 1886. imao je sirup koji je pomešan s gaziranom vodom u Džekobsovoj apoteci (Jacob’s Pharmacy) u Atlanti prodavan za 5 centi čaša.
Ime sirupu od šećerne trske, kokaina iz lista koke i kofein iz kole daće Pembertonov knjigovođa Frank Robinson: Sosa-So1a, prema dva glavna sastojka. Ispisao je ime rukom, belom bojom na crvenoj pozadini, promenivši slovo „k“, u riječi „kola“, u slovo „c“. Reči, sosa i so1a, povezao je crticom.
Tako je nastao koka-kola brend, za koji tada niko nije mogao ni pomisliti da će postati najpoznatiji u svetu. Registrovan je 1893. u američkom Birou za patente. Pemberton je umro dve godine kasnije u 57. godini života, sa ušteđevinom od 50 dolara. Tajnu formulu za pripremanje napitka već je bio prodao apotekaru Asi Kandleru.
KANDLER je osvežavajuće piće pretvorio u prvorzredno profitabilnu robu. Uskoro je bio jedan od najbogatijih ljudi u Atlanti i počeo da otvara fabrike za izradu sirupa prvo u Dalasu, pa u Los Anđelesu i Filadelfiji. Poslednje godine XIX veka Coca–Cola Company je potpisala prvi ugovor s jednom kompanijom za punjenje boca. Asa Kandler je znao tajnu formulu sirupa, prodavao ga kompaniji a ona flašira i distribuira koka- kolu. To je postalo licenca na kojoj je utemeljen jedinstven distributivni sistem.
Više nego njen ukus koka-kolu je čudom načinio Kandlerov pristup agresivnoj reklamnoj kampanji. To je postalo nezaobilazno kad je 1906. iz koka-kole uklonjen kokain, jer su narkotici zabranjeni za upotrebu.
U ranim večernjim časovima 20. oktobra 1909. vladini agenti su na državnoj liniji u Tenesiju presreli kamion koji je prevozio 40 barela i 20 kašika koka-kola sirupa iz Atlante u fabriku za flaširanje u Čatanugi. Zaplena je izvršena na osnovu Zakona o čistoj hrani i lekovima (1906) kojim je uvođen red na nekontrolisanu prodaju proizvoda čiji su sastojci bili tajna. Novi zakon je zahtevao od proizvođača da na etiketama naznače količine alkohola, morfijuma, opijuma, kokaina, heroina i marihuane zbog mogućnosti da proizvode „tešku zavisnost“.
Ali tužba protiv Koka-kole se nije odnosila na „koku“ s kojom je fabrika u Atlanti flertovala, jer „ni u najranijim godinama nije se mogao naći trag kokaina“. Šef saveznog Biroa za hemiju Harvi Vašington Vili je problem nalazio u – kofeinu. U dodavanju kofeina piću koje se reklamiralo kao stimulativno piće koje „snaži umorno telo i bistri umorni mozak“, a „napitak je tržišno usmeravan na decu“. Sud se držao forme, te je oslobodio Koka-kola kompaniju kad je utvrdio da kofein „nije dodatak“ nego „osnovni sastojak“ pića.
Tih godina (1915) će se kreirati i koka-kola flaša, za koju se takođe tvrdi da je takva (kon- ture ženskog tela) da podsvesno utiču na kupca. Tada će se Kandler povući a onda postati grado- načlnik Atlante, kompaniju Sosa-So1a preuzima Robert Vudraf, koji će postati poznat kao Mg. Sosa-So1a. On će sva znanja i napore usmeriti na advertajzing.
KOKA- KOLA postaje piće za mase, odmiče se od kokaina koji je već prokažen kao narkotik, „ali dovoljno je drugačije nazvati molekule i dati im medecinski raison d’etre pa da ono što je bilo postalo opasna droga dobije lice hitno potrebnog proizvoda“ (De Siter, 2019). Koka kola je nastavila da gaji podsvesnu vezu s narkotikom, a on nastavlja svoj samostalan život.
U medicini, na primer, dr Teodor Morel, lični lekar Adolfa Hitlera, bio je redovan kupac proizvoda apotekara Merka iz Darmštata. I, „kad je izbio Drugi svetski rat, neke od ovih supstanci odigrale su ključnu ulogu u vojnim pobedama Vermahta, čiji su vojnici masovno konzumirali derivate amfetamina i to po naređenju vojnih lekara“ (De Siter, 2019). To nije bilo slučajno.
Činjenice pokazuju da je Nemačka posle Prvog svetskog rata postala vodeća zemlja u svetu u proizvodnji sintetičkih droga. Gigant IG Farben iz Frankfurta ujedinio je velike proizvođače 1925, a već sledeće godine „zemlja je bila vodeći proizvođač morfijuma i svetski prvak u izvozu heroina: 98 odsto proizvodnje je išlo u izvoz. Između 1925. i 1930. godine proizvedena je 91 tona morfijuma, što je bilo 40 odsto svetske proizvodnje…
Nemci su bili lideri i u proizvodnji drugih supstanci: kompanije Merk, Boringer i Knol kontrolisale su 80 odsto svetskog tržišta kokaina. Merkov kokain iz Dramštata bio je najbolji proizvod na svetu i pirati u Kini su štampali milione njegovih lažnih nalepnica. Hamburg je bio najveće evropsko tržište sirovog kokaina: svake godine prolazile hiljade tona kroz luku legalno“ (Ohler, 2017).
I kad su nemačke trupe 1. septembra 1939. krenule kroz Poljsku „rat je razumevan kao nešto što je trebalo odraditi, a droga se uzimala kao nešto što je pomagalo posadi tenka da se ne upušta mnogo u razmišljanje šta radi – čak i kad je taj posao ubijanje: ‘Svi su sveži, raspoloženi, disciplina izvanredna. Malo euforije i povećana želja za akcijom.
Mentalna hrabrost, vrlo stimulisana. Nema incidenata. Efekat je dugotrajan. Posle uzimanja četiri tablete, udvostuči se jasnost i viđenje boja.’ Takođe, malo halucinacija, koje se doživljavaju kao prijatnost, pokreće ljude koji će se osetiti pobedu. ‘Ne oseća se glad. Posebna prednost je što se oseća povećana želja za radom. Efekat je tako jasan da nije osnovan na imaginaciji’“( Ohler, 2017).
Vojnik Hajnrijeh Bel (1917-1985), isti onaj koji će posle postati pisac novele Gde si bio Adame? i dobitnik Nobelove nagrade za književnost piše pismo roditeljima sa fronta: „Molim vas, ne zaboravite, da mi sledeći put u koverti pošaljete pervitin… Ako možete pošaljite mi više pervitina… i malo slanine, ako je moguće, da ispržim s krompirom“ (Ohler, 2017). Vojnik Bel nije bio nikakav izuzetak na frontu.
NOVA RELIGIJA KAPITALIZMA
KNjIGOVOĐA u apoteci Džona Pembertona u Atalanti, Frank Robinson Robinson, koji je uradio prvu etuketu za koka kolu, nije bio svetstan da je nacrtao – ikonu. Tako je religija kapitalizma, posle deikonizacije koju je sprovela Rimokatolička crkva, dobila svog velikog ikonopisca. A ikona, u trivijalnom obliku, se vratila u dehristijanizovani Zapad. Oni su tu industrijalizovanu sliku nazvali – brend.
SUTRA: ROMELOVA VOJSKA OSVAJA FRANCUSKU NA DROGAMA
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
