NINA KOLUNDžIJA U VELIKOM INTERVJUU ZA “NOVOSTI”: Dve želje, neostvarena i nemoguća, Jokić i Džordan (FOTO)

VOLIM sport, volim novinarstvo, i to je ključ svega. Kada se vratim sa posla, ne gledam utakmice zato što moram, već zato što to volim, i na utakmice idem privatno, a ne službeno.

Foto: Nikola Skenderija

Ovim rečima razgovor za “TV novosti” započinje Nina Kolundžija, urednica i voditeljka sportskih vesti informativnog i jutarnjeg programa TV Prva. Da sportsko novinarstvo nije samo teren za muškarce, Nina je dokazala tako što je bila prva dama koja je dobila posao prezenterke, a potom i urednice sportskih vesti na televiziji B92, na koju je kao volonterka stigla pre 18 godina. Jedna je od retkih žena u Srbiji koja može da se pohvali titulom vičnog sportskog novinara, koja je radeći sa najboljima pronašla i izazov i zadovoljstvo i ljubav u poslu. Radila je kao novinarka na veb sajtu, izveštavala sa najvažnijih sportskih takmičenja u Srbiji i inostranstvu, intervjuisala domaće i svetske sportiste, pripremala, ali i uređivala sportske vesti. Pored toga što je izveštavala sa svih najvećih sportskih smotri, Nina je razgovarala i intervjuisala najistaknutije ličnosti iz sveta fudbala, košarke, tenisa. Pored podrške kolega u poslu, kako ističe, najveći životni oslonac su joj suprug i kolega Aleksandar Gutović, i sin Luka.

– Sportsko novinarstvo je mnogo lep posao. Upoznajete ljude i proputujete. Ne bih ga menjala ni sa čim drugim. U sportskom novinarstvu nema telefonskih poziva šta se sme, a šta ne sme, nema neke cenzure jer nema razloga za to.

*Da li vam je bilo teret ili prednost u odnosu na kolege to što ste prva dama koja je postala urednica i prezenterka sportskih vesti?

– Privilegija, pre svega. Redakcija TV B92 u koju sam došla kao početnica imala je mnogo iskusnih i odličnih sportskih novinara, i svi su bili muškarci. Bila mi je čast što mogu da učim od njih, a oni su se ponašali tako da nikada ne pomislim da sam suvišna ili manje vredna. Naprotiv, ravnopravno smo delili radne zadatke i pre nego što sam ja mislila da sam spremna za neke naredne korake, oni su verovali u mene i davali mi šansu.

*Da li ste time želeli da se bavite oduvek ili ste u svet sportskog novinarstva stigli slučajno?

– Oduvek. Pre tri decenije sam se zaljubila u sport, najpre u košarku, a onda malo po malo i u ostale sportove. Sećam se kada smo pred kraj četvrtog razreda gimnazije govorili koji ćemo fakultet da upišemo, neki moji profesori i profesorke bili razočarani kada su čuli da je moja želja novinarstvo. Bila sam odličan đak i valjda su me videli u medicini, ekonomiji, tehnologiji. Slušala sam svoje srce i mogu da kažem da nisam pogrešila, jer je ovo moj posao iz snova.

*Vaša neostvarena želja je da se oprobate kao komentatorka. Šta vas u tome sprečava?

– Nekarakteristično za mene, ali mislim da je nedostatak hrabrosti, a danas možda i želje. Kada sam bila mlađa padalo mi je na pamet da možda pokušam, ali nisam. Sada nisam ni sigurna da želim.

*Izveštavajući sa terena radili ste ekskluzivne intervjue sa poznatim svetskim sportistima. Kako izgleda kada “jurite” Rodžera Federera ili Žozea Murinja?

– Žoze Murinjo je jedna od mojih omiljenih sportskih ličnosti, a u trenutku kada sam radila intervju sa njim bio je menadžer Čelsija u svom drugom mandatu, u septembru 2013. godine, uoči utakmice Srbija – Hrvatska. Važi za nepredvidivog čoveka, čak i prgavog, pogotovo u odnosu sa novinarima, ali je meni to iskustvo jedno od najlešpih i zahvaljujući tom intervjuu dobila sam priznanje za ekskluzivu godine, i to od svojih kolega sportskih novinara. Kada je reč o Rodžeru Federeru, to je bilo moje prvo samostalno službeno putovanje u inostranstvo, masters u Madridu 2012. godine, i uspela sam da ubedim ljude iz Teniske asocijacije profesionalaca (ATP) da mi dozvole razgovor sa Rodžerom koji je osvojio turnir.

*Koje od brojnih razgovora pamtite po tome što su izašli iz očekivanih okvira?

– Intervju sa Ivanom Balićem, najboljim rukometašem u istoriji, pre nekih desetak i više godina. Odrasla sam u Bačkoj Palanci, rukometnom gradu i volim taj sport. Mnogi su me uveravali da je Balić nepristupačan kada je o medijima reč, ali vrlo lako sam ga ubedila za intervju na koji sam kasnila, ne svojom krivicom. Taj intervju je bio velika novinarska lekcija jer sam dobila ekskluzivu koju nisam realizovala na pravi način, što mi je moja urednica predočila. Ta kritika i saveti su mi bili zlata vredni za sve buduće intervjue.

*Da li postoji neko u srpskom sportu koga uprkos vašoj borbi i želji niste uspeli da intervjuišete, a voleli biste?

– Definitivno, Nikolu Jokića. Mislim da je mnogim mojim kolegama on neostvarena želja. U kategoriji “nemoguće misije” je Majkl Džordan.

*Rekli ste da ste tokom prvog uključenja uživo puno pričali. Da li se nekada desilo da blokirate i ne možete da progovorite od adrenalina kada se kamere uključe?

– Ne, kod mene se desi suprotno, govorim bez prestanka. I dan danas, posle toliko godina, kada radim uživo uključenja sa nekih događaja imam strah da ću da blokiram i ostanem bez reči. Srećom, to se još nije desilo.

*Čemu ovih dana pridajete najviše pažnje kada su u pitanju sportske vesti? Koje su vas najviše obradovale, a koje su vas “izbacile iz takta”?

– Vimbldon je prethodnih nedelja bio u centru pažnje i to sam najviše pratila, a ono što nestrpljivo čekam jesu pripreme košarkaške reprezentacije Srbije, zbog toga što ću prvi put biti sa druge strane, odnosno kao pi-ar, portparolka nacionalnog tima. Sve te momke znam dugi niz godina, tako da se nadam da će saradnja u novoj ulozi biti dobra.

*Da li sport podjednako prate i žene i muškarci?

– Nekada je to bio muška teritorija, ali sve više žena prati sport i sve više žena se bavi sportom. Kada sam počinjala da se bavim ovim poslom bilo je malo koleginica. Danas ih je sve više i to me zaista raduje. Slično je i na tribinama, žene više ne idu samo kao pratnja muškarcima, već kao neko koga sport zaista zanima.

*Šta radite kada se ugase kamere? Kako se opuštate od bleska reflektora?

– Najviše volim da se igram sa svojim detetom, da provodimo vreme napolju, čitamo knjige, slažemo “lego” kocke, pravimo palačinke. Omiljene večeri su mi kada sa mužem kod kuće gledam utakmice ili sa drugaricama izađem na čašu vina. Obožavam putovanja i to mi je hrana za dušu. Volim da idem u moju Bačku Palanku, gde mi žive roditelji, braća, bratanci, kuma…