KADA je prošla ponoć između četvrtka i petka, u prvim trenucima 19. avgusta 1983. godine, bilo nam je već jasno, iako nismo ni mogli ni hteli da u to poverujemo, da smo nepovratno izgubili Leku.
SEĆANjE Leka Ranković, sa sinom Slobodanom, u kući u Dubrovniku, gde je i preminuo, Foto Arhivv porodice Ranković
Značio nam je sve, dok je bio tu, sa nama: i radost, i sreću, i sigurnost; svi smo osećali njegovu veliku ljubav i toplinu njegovog pogleda. Da, to veliko ljudsko srce, napaćeno tokom celog života a najviše za poslednjih osamnaest godina, prestalo je da kuca u noći 19. avgusta, trideset minuta posle ponoći.
Lekar hitne pomoći nije mogao ništa da učini što bi mu ponovo pokrenulo srce. Pulsa više nema, ne oseća se. Pokušava sa veštačkim disanjem, masažom srca, daje mu injekciju u venu. Stanje se ne menja. Pokušava sa davanjem injekcije direktno u srce. I to ostaje bez rezultata. Lekar ipak nastavlja sa veštačkim disanjem i masažom, ali sve je bez uspeha.
Vlada Vilotijević – Gavra i bolničar prenose Leku sa terase na krevet u njegovoj sobi.
Gledam Gavru – promenio se, pun je bola. Poslednja četiri dana neprestano je bio sa Lekom i svakako mu je taj poslednji boravak u Dubrovniku učinio vedrijim.
Saopštavamo Slobi i Mići, koji su u Beogradu, da im je umro otac.
Govorimo o nečemu u šta ni sami još ne možemo da poverujemo…
Lekar je ostao sa nama gotovo dva sata pa je tek onda otišao sa bolničarem.
Sloba i Mića nas stalno zovu i javljaju nam da preduzimaju sve kako bi što pre stigli u Dubrovnik.
Ostadosmo sami nas troje – naša domaćica Kola Ranisavljević, Gavro i ja – još uvek u šoku i bespomoćni. Oko tri sata zovem Duška Momčilovića i on odmah dolazi. Rinu i Nedeljka Dujakovića nismo mogli da nađemo sve do šest ujutro, a onda oni odmah dolaze.
Iz Beograda se javljaju Mića i Sloba i saopštavaju da JAT- ov avion na redovnoj liniji za Dubrovnik kreće u šest sati ujutro i da tim avionom stižu zajedno sa Mićinom ženom Mekom. Savetujem im da Meka ostane jer će svet dolaziti u kuću u Beogradu i u njoj mora biti neko od porodice. Slažu se i doći će samo njih dvojica. Na aerodromu u Ćilipima sačekaće ih Gavra. Jedva čekam dolazak aviona, jer mi je, u ovim iznenadnim i bolnim časovima veoma teško bez njih, najrođenijih i najbližih.
Stigavši, Mića i Sloba odmah ulaze u sobu u kojoj leži njihov mrtav otac. Prilaze mu sasvim blizu, a onda Mića ne izdrži i plačući istrča iz sobe na terasu. Za njim istrčim i ja, a za nama dolazi Sloba. Tu se nas troje zagrlismo ublažavajući jedno drugom žalost i bol.
Međutim, vreme prolazi, a pred nama su poslovi. Treba stići u Beograd, nabaviti kovčeg.
Postoji određena procedura i sada sve to treba da obavimo.
Nemamo kome da se obratimo. Mića sa Gavrom i Dujakom odlazi u pogrebni zavod da kupi kovčeg i metalni sanduk, kako bi JAT prihvatio da telo prebaci do Beograda. Potrebno je da i svi mi stignemo u Beograd, ali karata nema.
Sloba ostaje sa nama, kod kuće. Tu smo Rina, Kola i ja. Sloba i ja razgovaramo o tome da li bi trebalo nekoga obavestiti o Lekinoj smrti i koga?
POSLEDNjIH osamnaest godina niko ga nije pozvao da ga pita kako je. Od tih njegovih, nekada tako bliskih drugova (sa vlasti) ne verujemo da će biti ikakve pomoći – još mogu i da nam odgovore da to i nije njihov problem već naš!
No, posle dužeg kolebanja ipak smo odlučili da pozovemo SUBNOR Beograda i Srbije.
Sloba je o Lekinoj smrti obavestio sekretara SUBNOR-a Srbije, Slobodana Emrekovića, i zamolio ga da proveri da li je sve u redu kada je reč o pogrebnim kolima koja bi trebalo da dođu na aerodrom. Mada je Mića sve to već sredio preko telefona sa beogradskim pogrebnim zavodom, ipak smo se pribojavali da nešto ne zataji.
Emreković je bio veoma predusretljiv i voljan da na svaki način pomogne. Na Slobino pitanje da li bi trebalo da još nekome javimo o Lekinoj smrti, savetovao mu je da javi u CK i Predsedništvo. Zamolili smo ga da to on obavi u naše ime, ukoliko smatra da je to umesno. Tako je i uradio, i posle sat ili nešto više, javio nam se iz Predsedništva i obavestio nas da spremaju saopštenje i da će nas sačekati na aerodromu u Beogradu.
Potom je došla ekipa koja je Leku trebalo da obuče i odnese iz kuće. Prislonih obraz uz njegov, teško izgovorih „Leko, mili, dragi“ i, bacivši poslednji pogled na njegovo mirno i blago lice, izađoh iz sobe. Oprostili su se i njegovi sinovi, pa ga ispratismo suznih očiju a srce samo što ne prepukne.
Posle podne slušamo saopštenja iz Zagreba i Dubrovnika. Sve je dato u nekoliko kratkih rečenica: umro bivši taj i taj, sve bivši taj i taj, zatim zvanje i funkcija, pa sramotni Brionski plenum… Kao da ga se i mrtvog boje… i dalje vodi borbu s njim.
Momo Kapor, književnik i slikar, dođe da nam izjavi saučešće. Veliki je čovek, a ima i dušu. Hvala mu!
Svrati i Olga, žena Uglješe Danilovića, prva naša komšinica, kaže da je Uglješa u Bugojnu.
Spremamo se za polazak. Krećemo na aerodrom u Ćilipe. Idemo nešto ranije kako bismo završili još neke poslove. Avion je trebalo da poleti u sedam sati uveče. Ljubica, Gavrina žena, obezbedila nam je karte za JAT-ov avion zahvaljujući tome što su četiri putnika prebacili za kasniji let.
Sedimo na aerodromu i čekamo polazak za Beograd. Javljaju da će naš avion poleteti sa zakašnjenjem.
Za stolom do našeg sedi ministar za finansije u vladi SFRJ. Ne prepoznaje me. On je takoreći iz mog sela, ali je još bio dete kada sam 1942. godine, kao partizanka, krišom, noću dolazili u njihovu kuću, kod njegove majke Anke Florjančič. Javila bih se ja njemu, jer ga prepoznajem, da nije ministar!
POLEĆEMO tek oko osam sati uveče: Sloba mi kaže da je kovčeg sa Lekinim telom stigao na aerodrom u pratnji jednog milicionera.
Tokom puta razmišljam o Leki, o njegovim željama, o onome što je voleo i o onome što nije voleo. Nije voleo i retko je pristajao da putuje avionom! No, uprkos njegovim htenjima, na svoj poslednji put, na žalost, krenuo je avionom.
Čim smo stigli u Beograd, još pre no što smo izašli iz aviona, prilazi nam čovek iz protokola i vodi nas prema službenom izlazu gde nas čekaju predstavnici SUBNOR-a Jugoslavije, Srbije, Beograda i Opštine kako bi nam izrazili saučešće.
Potom nam saopštavaju da su radi da preuzmu organizaciju sahrane, pa u vezi sa tim žele da razgovaraju sa nama. Predložili su da uđemo u neku salu na aerodromu, što su naši sinovi odlučno odbili, rekavši da možemo da razgovaramo samo u našoj kući, a ne na aerodromu ili bilo gde drugde.
Na pitanje kad bismo mogli da razgovaramo odgovorili smo im da odrede vreme koje im odgovara, pa smo se sporazumeli da svi zajedno odmah odemo kod nas kući. Zatim su nas povezli kolima protokola Srbije. Zajedno sa nama bio je i Emreković.
Na aerodromu nas je sačekala naša snaha, Merima – Meka, pa smo svi zajedno krenuli do kuće u kojoj smo stanovali.
Dočekali su nas takođe i Milosav i Ljilja, sin i snaja Lekine sestre Katarine iz Draževca, Mija Ranković, Lekin brat od strica, sa ženom Leposavom, Franci Becele, sin mog brata Frenka koji je već stigao iz Ljubljane, Aca i njegova žena Vera, naši prijatelji.
Vera je rodom iz sela Vranić i one noći kada su četnici upali u selo i počinili pokolj nad stanovništvom ona je jedina ostala živa od cele porodice, zahvaljujući tome što ju je baba, iako je bila tek beba, sakrila u kacu i tako je preživela tu noć.
Kad smo stigli u kuću, u bašti ispred kuće bilo je puno sveta, u kući takođe.
Drugovi iz SUBNOR-a su videli te ljude koji su bili i u kući i u bašti pa su, smatrajući da ni zbog nas ni zbog sveta koji nas je dočekao nije zgodno da sada sedimo sa njima i dogovaramo se, predložili da dođu sutradan, tj. u subotu u 9 sati ujutro.
Na pisti su kola sačekala kovčeg sa Lekom.
SAOPŠTENjE IZ PREDSEDNIŠTVA
SLOBODAN Emreković, sekretara SUBNOR-a Srbije je bio veoma predusretljiv i voljan da na svaki način pomogne. Na Slobino pitanje da li bi trebalo da još nekome javimo o Lekinoj smrti, savetovao mu je da javi u CK i Predsedništvo. Zamolili smo ga da to on obavi u naše ime, ukoliko smatra da je to umesno. Tako je i uradio, i posle sat ili nešto više, javio nam se iz Predsedništva i obavestio nas da spremaju saopštenje i da će nas sačekati na aerodromu u Beogradu.
SUTRA: RUKOVODSTVO POKUŠAVA DA IZBEGNE GUŽVU NA SAHRANI
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
