KAKO se Demokratska stranka Srbije promenjenog imena okrenula protiv same sebe i pridružila onima koji žale što se 6. oktobra 2000. nismo “probudili bez nekih ljudi”
Foto Z. Jovanović
Kada je predsednik Novog DSS-a Miloš Jovanović 29. maja 2022. saopštio da stranka koju je predvodio Vojislav Koštunica menja ime moglo se naslutiti da sledi zaokret u odnosu na ono što je ta stranka predstavljala i za šta se zalagala, a ne samo korekcija i prilagođavanje stranačkog delovanja novim okolnostima i ispravljanje nekih grešaka iz prošlosti. Ako je DSS u tom trenutku nešto imala, to je bila njena tradicija i principijelnost, istrajnost u onome što su njeni protivnici u prvim godinama posle 5. oktobra posprdno nazivali “legalizmom” i “držanjem Ustava kao pijan plota”.
Očekivalo bi se da su lideri DSS-a do danas shvatili (Vojislav Koštunica verovatno jeste) da im je jedna od najvećih grešaka bilo ujedinjavanje sa politički, ideološki i moralno potpuno suprotstavljenim strankama zarad rušenja Slobodana Miloševića, ali nisu. Zašto im je to bilo greška? Ne zbog uspeha u rušenju Miloševića (mada danas verujem da je i samo to rušenje bilo pogubno za Srbiju), nego zbog onoga što je usledilo praktično odmah po dolasku DOS-a na vlast – otimanje pobede i vođenje politike znatno drugačije od one za koju se Koštuničin DSS zalagao. Podsetiću vas samo na smenjivanje Dragana Maršićanina sa mesta predsednika Skupštine Srbije 6. decembra 2001. godine (pošto poslanici ostatka DOS-a nisu mogli da ga smene na legitiman način, sam je podneo ostavku da bi sprečio cirkus u Skupštini i zaštitio ugled te institucije) i potonje oduzimanje mandata 21 poslaniku DSS-a koje je usledilo 11. juna 2002. godine.
Sa takvim iskustvom, ko bi mogao da pomisli da bi ponovno ujedinjavanje sa politički, ideološki i moralno potpuno suprotstavljenim strankama u drugom navratu moglo doneti nekakav drugačiji rezultat nego tada? Neki jesu i tim potezom umnogome doprineli potpunoj dezintegraciji parlamentarne desnice u Srbiji. Zašto bi neko (ponovo) glasao za DSS znajući da time daje glas Stranci slobode i pravde, koja će u potonjim trvenjima gotovo izvesno pobediti, jer iza sebe ima istu onu finansijsko-medijsko-političku mašineriju kao i u periodu posle 5. oktobra 2000. (“Vikiliks” jasno ukazuje koliki je Zapad napor ulagao u uništenje DSS-a. Tadašnji ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter žalio se, na primer, 8. septembra 2008. da “nijedan od relativno progresivnih članova DSS-a s kojima smo razgovarali još nije spreman da potegne nož na Cezara” zbog neuspelog pokušaja njegove ambasade da inicira puč u Demokratskoj stranci Srbije i ukloni Vojislava Koštunicu i “njegove fanatične nacionalističke sledbenike”).
U međuvremenu, od promene imena 2022. do danas, DSS je od konzervativne partije postao revolucionarna partija navijačkog imidža. Od stranke čiji je visoki funkcioner principijelno podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine Srbije da bi zaštitio njen ugled, do stranke čiji predsednik ugled te institucije dimnim bombama i suzavcem baca u blato.
Sada se neo-DSS odriče još jedne tekovine DSS-a kojeg je predvodio Vojislav Koštunica.
Od stranke koja se žestoko protivila uvođenju zakona o lustraciji, postala je stranka koja piše zakon o lustraciji. Prozapadne, liberalne snage zalagale su se odmah nakon petooktobarskih promena za lustraciju i čistku onih za koje je procenjeno da “nije trebalo da se probude”. Tome se, iz principa, protivio politički blok predvođen Koštunicom koji je tvrdio da mu “lustracija previše liči na osvetu” i, umesto revolucije (i revolucionarne pravde), želeo evoluciju društva. Vojislav Koštunica je “vrlo energično bio protiv lustracije (“.) Bio je eksplicitno protiv”, govorio je svojevremeno jedan od najvećih zagovornika ovakve čistke i jedan od lidera DOS-a, Žarko Korać.
Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u atmosferi “Sablje”, dosovci su, konačno uspeli u svom naumu, i u Skupštini Srbije je 3. juna 2003. usvojen Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, što je zvanično ime zakona o lustraciji, ali poslanici DSS-a nisu za njega glasali i kasnije ga, po dolasku na vlast ove partije u decembru 2003, nisu primenjivali. “Kada je Koštunica postao premijer, ponašao se kao da taj zakon ne postoji”, žalio se svojevremeno Zoran Živković, premijer u vreme usvajanja tog zakona. I sadašnji šef poslaničke grupe Novog DSS-a u Skupštini AP Vojvodina, ugledni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu Branislav Ristivojević svojevremeno je kritikovao ideju lustracije kao jednog od pravnih sredstava za “zapušavanje svojih ili tuđih usta”, odnosno jednim od mehanizama za nametanje “samocenzure ili cenzure kojima se ograničava šta se može govoriti, reći ili saopštiti, o čemu se može pričati, debatovati, argumentovati i slično”. (“Rečnik ‘politički korektnog’ genocida ili verbalni delikt ponovo među Srbima”, NSPM, 21. novembar 2016)
Danas, njegov stranački kolega, takođe profesor Pravnog fakulteta, samo u Beogradu, Miloš Stanković “radi na ovom zakonu” i veruje da je usvajanje takvog pravnog akta neophodno da ne bismo ponovo “propustili priliku da se takav postupak sprovede posle promene vlasti pre četvrt veka”. Interesantno je da su svoj Predlog zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava Skupštini Srbije već 23. decembra 2024. godine predali poslanici predvođeni Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, što im i priliči, za razliku od DSS-a. Sličan nacrt zakona je 2020. predstavio i Pokret slobodnih građana čiji članovi danas zagovaraju revolucionarni upad u RTS i Skupštinu Srbije sanjajući neki novi 5. oktobar. Da li je svrstavanjem uz ove političke snage Novi DSS odustao od ideje evolucije i priklonio se revoluciji?