Niš – Mnogo toga je rečeno i dokumentovano dokazano o tome šta se sve dogodilo 24. marta 1999, kao i tokom 78 dana stradanja naše zemlje do 10. juna iste godine, u vreme zločinačke agresije i NATO bombardovanja Srbije i SR Jugoslavije. Ono za čim mnogo žalim jeste to što se uopšte ne pominje prethodna, 1998. godina, što smo kratke pameti i zaboravljamo sve ono što se dogodilo godinu dana ranije u srpskoj južnoj pokrajini, na Kosovu i Metohiji.
Ovim rečima započeo je razgovor za temu nedelje „Politike” general u penziji Vladimir Lazarević, legendarni načelnik štaba i kasnije komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji.
– Za nas pripadnike vojske, a čak možda i više za pripadnike naše policije, cela 1998. bila je godina herojske odbrane naše zemlje od napada terorista i sprečavanje zločina podržanih od međunarodne zajednice u našoj pokrajini. Ta godina bila je svojevrstan provizorijum – ni rata, ni mira, ali bez ikakvih sumnji u pravom smislu reči ratna godina za sve nas koji smo branili državnu granicu od masovnog prelivanja albanskih terorista na teritoriju Srbije i SR Jugoslavije. Od kraja februara pa sve do sredine septembra 1998. trajala je najmasovnija teroristička pobuna na tlu Evrope. Više desetina hiljada terorista takozvane OVK i na hiljade stranih plaćenika, najviše mudžahedina iz čitavog sveta, do zuba naoružanih i sa modernom vojnom opremom, nisu birali načina i sredstva da se iz Albanije prebace na teritoriju naše zemlje. Zločinci su napadali sve što je srpsko, ubijali civile, palili kuće i sela, podmetali mine i bombe na putevima. I nisu napadali samo Srbe, već i za njih nelojalne Albance, koji su mesecima trpeli neviđen teror. Dokaz za to je aktuelni postupak u Hagu, gde se sudi čelnicima tzv. OVK za zločine i protiv Srba, ali mnogo više protiv Albanaca – podseća proslavljeni vojskovođa.
On ističe da su srpska policija, a tokom 1998. godine i vojska, uspele da zaustave sve pokušaje terorista:
– U tom periodu uspešno su sprečene brojne paravojne terorističke sile da prodru na Kosovo i Metohiju. Tvrdim da su mogle da budu uništene, a nisu samo iz jednog razloga – zbog oklevanja državnog vrha i organa SR Jugoslavije i Srbije da primene zakonom predviđene i postojeće mere za odbranu od terorizma. Zato se i dogodilo da su grupe i naoružane paravojne jedinice OVK u samoj pokrajini pomognute spolja uspele s proleća te godine da blokiraju preko polovine teritorije Kosova i Metohije. Bio je bukvalno blokiran život u pokrajini – dnevno je ubijano po četiri-pet civila, pripadnika vojske i policije, a kidnapovano je i po više od 20 svakoga dana. Svi oteti odvođeni su u logore na teritoriji Albanije, gde je vladala trgovina ljudskim organima, koje je kasnije, posle ratnih sukoba, zvanično istraživao i utvrdio Dik Marti, predsednik Saveta Evrope za istraživanje zločina. Sudbina kidnapovanih nije se znala, vladao je strah kod stanovnika, a teror je iz dana u dan bio sve veći. Sve to vreme vojska je bila u garnizonima i kasarnama. Ipak, kada je sve dogorelo do nokata, 9. juna 1998, Vrhovni savet odbrane SRJ doneo je jedinu moguću odluku – da se u odbranu najzad pored policije uključe jedinice i pripadnici Prištinskog korpusa.
Objašnjava legendarni komandant da je ova odluka Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije imala izuzetan efekat:
– Za samo tri naredna meseca, do sredine septembra, policija i vojska su ugušile oružanu pobunu na Kosovu i Metohiji. U potpunosti su neutralisane glavnine terorističkih snaga, čiji su pripadnici glavom bez obzira pobegli na teritoriju Albanije i Makedonije. U šume i planine. A naša vojska i policija zarobile su preko 1.200 terorista i zaplenile skoro neverovatno količinu od 150 tona naoružanja. Zato nema dilema da su to bili i najveća pobuna i najveći terorizam na tlu Evrope. Odmah su deblokirani putevi i sve ostale komunikacije na Kosovu i sve je govorilo da je to kraj i miran završetak ratnih zbivanja, jer već u oktobru, pošto su teroristi poraženi i razbijeni, potpisan je sporazum Milošević–Holbruk o miru na Kosmetu. Građani na Kosovu i Metohiji počeli su opet da žive mirno i normalno.
Izgleda da je sve to bilo kratkog daha.
– Specijalni izaslanik Holbruk i predsednik Milošević dogovorili su mir, ali to nije odgovaralo mentorima tzv. OVK i separatistima na KiM i širom sveta. Nije prošlo ni desetak dana, a na pritisak međunarodne zajednice potpisan je sporazum između SRJ i OEBS-a da se, zamislite samo jednu takvu konstataciju, „zbog nadgledanja naše bezbednosne situacije i kako bi sprečili eventualno eskaliranje novih sukoba, na Kosmetu angažuje takozvana međunarodna kosovska verifikaciona misija (komisija)”, što nije bilo baš ništa drugo nego internacionalizacija problema u južnoj srpskoj pokrajini. To je bila najveća svetska prevara, to je bila međunarodna ujdurma sa nesagledivim posledicama.
Šta se dogodilo?
– Verifikatori, koji su mesecima unapred bili pripremani i spremni za dolazak na Kosovo i Metohiju, otkriveno je veoma brzo, imali su samo dva zaduženja: da obnove terorističku OVK, da ponovo naoružaju do zuba zločince, kao i da na Kosmetu, uz angažovanje terorista iz Albanije i plaćenike iz celog sveta, sve pripreme za „ratno proleće” naredne godine. Ništa ih drugo nije interesovalo, jer se NATO alijansa uveliko spremala za uključenje u intervenciju na Kosmetu, možda i na širem prostoru naše zemlje. Koliko je to bilo providno vidi se iz činjenice da je istog tog meseca, krajem oktobra NATO doneo odluku o bojkotu SRJ, što je nedvosmisleno značilo da je agresija na našu zemlju na stendbaju i da se čeka povoljan trenutak za napad terorističkih snaga na Srbiju i SR Jugoslaviju, ovog puta sa severnim paktom. Još tada, krajem oktobra 1998, govorilo se tajno da je agresija pripremljena i da se čeka pravi trenutak za nju, kao i da će biti krajem te ili početkom naredne godine. Mi smo, srećom, uspostavili kontakte sa više poštenih u redovima tih verifikatora koji nisu uopšte krili šta rade, a mnogi od njih su i samoinicijativno dolazili kod nas i pričali nam šta se priprema.
Da li su mogli da se saznaju od tih poštenih verifikatora planovi u vezi sa napadom i uključenjem NATO-a?
– Sve smo imali kao na dlanu. Osnovni cilj tog plana međunarodne kosovske verifikacione misije (komisije) bio je oživljavanje, po svaku cenu, masovnog terorizma na Kosovu i Metohiji. Sve što se u septembru primirilo ponovo je buknulo krajem oktobra i trajalo je sve do 15. januara i do izmišljenog Račka. Nije prošao dan da nije bilo napada terorista na pripadnike policije i vojske, a naročito na civile. Naša komanda unapred je znala za podmetanje bombi i mina i pripremane napade na civile na pijacama u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Podujevu i Uroševcu, po modelu Markala u Sarajevu. Oni nisu uopšte vodili računa koga ubijaju i njihov broj, za njih je bilo nebitno koliko su to i sopstvene žrtve. Jedino je bilo važno napraviti incidente i pronaći povod za agresiju i ulazak i uključenje snaga NATO-a u sukob. Tako je „pronađen” Račak, tako je prevaren svet, tako je tog 15. januara zločinac na čelu svih zločinaca Vilijam ili Viljem Voker, u to vreme šef kosovske verifikacione misije OEBS-a, izmislio stradanje civila na mestu gde su naše snage bezbednosti razbile veću grupu terorista. Zamislite konstrukciju koju je prihvatila cela i nepravedna međunarodna zajednica, a koju je izrekao Voker „da je srpska policija potpomognuta Vojskom Jugoslavije izvršila pokolj nedužnih civila albanske nacionalnosti”. To što su patolozi i svi koji su radili na autopsiji zaključili da civila nije bilo, već da je to bila legitimna antiteroristička akcija snaga bezbednosti SRJ i Srbije, nije bilo važno za njega i one na koje je vršio pritisak ili ih na neki način imao u rukama i ucenjivao.
Period od 25 godina nakon agresije general Vladimir Lazarević, načelnik Štaba Prištinskog korpusa, potom komandant Prištinskog korpusa i komandant Treće armije VJ u vreme bombardovanja SR Jugoslavije i Srbije, ovako rezimira:
– Nismo mi narod koji zaboravlja i pamtićemo dok postojimo sva stradanja i na Kosovu i Metohiji, i u celoj Srbiji, kao što se ne zaboravlja i naša herojska odbrana i junaci sa Paštrika, Košara, iz Đakovice i Prizrena… I uvek ćemo postavljati pitanje zašto smo bombardovani. Imam ja, međutim, i četiri potpitanja: prvo, da li zato što u Beogradu nije bilo dovoljno demokratije, drugo, da li zato što je trebalo podići ugled NATO-a povodom 50. godišnjice osnivanja alijanse, treće, da li zbog toga što u Rambujeu nismo prihvatili ultimatum i ulogu Madlen Olbrajt, i četvrto, hoće li se neko ipak i nekada pokajati i prihvatiti odgovornost za zločin.