U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku u toku je panel diskusija na kojoj govore žrtve i svedoci rata u Bosni i Hercegovini, a prisustvuje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Panel je počeo minutom ćutanja za žrtve rata u BiH.
Panel diskusiju na temu „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, na kome će žrtve rata u BiH izneti svoja svedočenja, organizuje Stalna Misija Srbije pri UN, a otvorio je generalni konzul Srbije u Čikagu Damjan Jović. Diskusiji prisustvuje i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.
Na panelu će govoriti Duška i Svetlana Stanić, Ranko Ristić, Dijana Ivanović, Miroslav Jović i stručnjak za pravo Gregori Rodi.
Prva se obratila Duška Stanić koja je imala osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji.
„Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo čarobno mesto za odrastanje. Nije bilo bitno da li su naši prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, slavili su zajedno i prema svojoj deci su se odnosili jednako. Nažalost, jednog hladnog aprilskog jutra, kad sam se spremala za školu, majka mi je rekla da škole neće biti”, rekla je Duška Stanić.
Navela je da nije shvatila šta se dešava i zbog čega mora da ostane kod kuće da se igra sa sestrama.
„Nisam shvatila da smo mi manjina u gradu u kojem živimo i da će nas odvesti u koncentracioni logor. Sledeća dva meseca smo proveli u kućnom pritvor, nismo mogli da izađemo napolje, nismo mogli da se igramo ni da vidimo prijatelje. Jeli smo samo hranu koja je bila dostupna u našoj kući”, navela je Duška Stanić.
Kako je navela, noću su slušali kako odrasli šapuću i pokušavali da shvate šta se događa i zbog čega ne mogu da izađu da se igraju sa drugovima…
Svetlana Stanić u vreme rata imala je šest godina i ispričala o svom iskustvu i svojim strahovima koje je doživela.
„Jedno konkretno iskustvo je dan koji je urezan u mom sećanju i ostaće zauvek. Iako sam imala samo šest godina, sećam se toga kao da je bilo juče. Selo u kom smo se nalazile u logoru, kretala sam se od rođaka u kuću gde smo bili smešteni, kad sam izašla napolje, shvatila sam da sam sama i pitala sam se šta se svima desilo, svima oko mene. Grupa vojnika ušla je u selo i bila sam preplašena, potpuno sama, pa sam se sakrila u grmu nadajući da me nisu videli”, ispričala je Svetlana.
Onda su vojnici, kaže, uperili pušku u njenog strica, zatim mučili i tukli dok se nisu zadovoljili, a onda ostavili da se bori za život.
„Dok sam gledala uplašena da izađem, čekala sam dok nisu svi otišli i kad sam mislila da je bezbedno, otrčala sam u kuću da potražim pomoć. Kad sam pokucala na vrata, niko mi nije otvorio, Razlog što niko nije otvorio vrata, jeste jer su i oni bili uplašeni da vojnici ne dođu opet da bi nas mučili”, rekla je Svetlana.
Ovo sećanje, kaže, ostalo je do danas i 30 godina kasnije.
Obratio se i Ranko Ristić, koji je podsetio na zločine koji su se događali tokom Drugog svetskog rata, a da jedna od žrtava bio i njegov pradeda Petar Ristić, junak Prvog svetskog rata, a da su ga prvih dana Drugog svetskog rata komšije iz susednog sela odvele u Jasenovac.
Dodao je da je on rođen 1973. godine i da je vaspitan kao Jugosloven, tako da ne vidi razliku između Bošnjaka, Hrvata i Srba i da su mu najbolji prijatelji bili muslimani.
Rat je počeo kada je bio u završnim razredima srednje škole i da je viđao sve više grafita. Prisetio se kada su 4. maja 1992. ljudi u paravojnim uniformama zaustavili njega i oca.
„Pretili su nam puškama, pretražili su kola ispreturavši sve unutra. Posle pretrage su nam naredili da se vratimo u grad i da nam je zabranjeno da izađemo. Kada se moj otac požalio, moj bivši prijatelj Senad je pucao iznad moje glave, a onda mi stavio, prislonio cev puške na slepoočnicu i rekao da se vratim ili će me ubiti. To nikada neću zaboraviti, ni izraz na očevom licu. Ja sam danas otac i kada pogledam svog sina, ne mogu se zamisliti u toj situaciji”, rekao je Ristić.
Naveo je kako su posle toga u roku od 10 minuta sakupili sve što su mogli, pokupili majku, brata i psa i pobegli u suprotnom smeru, jedva izbegavši drugu blokadu puta.
Istakao je kako su u selu Vozuća ubili ćerku njegovog pradede Koviljku Ristić Pašalić tako što su je silovali, zaklali i odsekli dojke, a rekao je i da joj je grlo potpuno presečeno i grkljan izvađen.
Dodao je da su nakon toga prešli u sledeću kuću i na isti način ubili i Ranku Pantelić.
„Bošnjačke snage su nastavile sa terorom i u to vreme je preko 3.000 terorista Al Kaide došlo u Bosnu da se bore protiv Srba, ali i protiv Hrvata”, naveo je Ristić.
Pokazivao je fotografije boraca Al Kaide sa glavom Blagoja Blagojevića, koji je francuski državljanin, kao i još dvojice srpskih zarobljenika kojima su takođe odrubljene glave.
Pokazivao je fotografije boraca Al Kaide sa glavom Blagoja Blagojevića, koji je francuski državljanin.
Upitao je šta je sa 30.000 Srba koji su poginuli u Bosni i dodao da ne želi da pravda nijedan ratni zločin i da bi prvi gonio Srbe koji su ih počinili.
Dijana Ivanović ispričala je priču o svojoj porodici tokom rata. Rođena je u Limnu u Bosni i Hercegovini, mestu u kojem je pre rata živelo 5.000 Srba, a danas ih je ostalo samo 20.
Znajući strahote i civilne gubitke koje su Srbi iskusili u Drugom svetskom ratu, Dijanini roditelji su 1991. odlučili da pošalju svoje četvoro dece u Srbiju.
Oni, kako kaže, nisu želeli da napuste svoj dom i dalje su se nadali da će se sve rešiti u najboljem redu i nadali su se miru.
„Verovali su da im niko neće naškoditi jer su bili dobri ljudi, poznati u zajednici po tome što su pomagali drugima, uključujući Hrvate i Bošnjake. Ali moji roditelji su bili Srbi i tu je sve počelo”, rekla je Dijana.
U maju 1992. godine pet hrvatskih vojnika je došlo i odvelo njenog oca Radeta na ispitivanje i on se nikada više nije vratio kući.
Prvo je, kaže, bio smešten u policijsku stanicu sa mnogim drugim Srbima, a kasnije je poslat u srednju školu „Ivan Goran Kovačić” koja je bila pretvorena u koncentracioni logor za Srbe, a koji su vodili Hrvati i Bošnjaci.
Smešten je, kaže, u malu sobu devet kvadrata sa još 12 Srba, koji su bili iz Srbije, ali su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i Sloveniji.
„Ovi Srbi su uhvaćeni i dovedeni u logor u Limnu. Moj otac je rekao da je jedan siroti čovek svakodnevno mučen i na kraju ubijen. Moj otac je takođe mučen svakodnevno pet i po meseci, uglavnom od strane hrvatskih policajaca, koji su mu bili prijatelji pre rata. Bošnjački prijatelji i susedi su hvatali svoje susede Srbe i to se sve ponavljalo i to u velikoj meri”, ispričala je Dijana.
Advokat iz Vašingtona Gregori Tosi, koji je radio kao generalni konzul za američke senatore i članove Predstavničkog doma i kao parničar u međunarodnim sporovima, istakao je da oni koji su svedočili ne traže ništa drugo sem jednake pravde.
„Oni traže da sve žrtve imaju jednaku pravdu – i srpske, i hrvatske i bošnjačke – a Rezolucija koja se nalazi ispred UN-a, zapravo, ne vodi ka tome”, rekao je Tosi.
Istakao je da su to svedoci danas jasno i lepo predočili i da bi Rezolucija koja se odnosi na sve žrtve i jednakoj pravdi za sve, bila rešenje.
„Čuli smo i o onima koji nisu uspeli da prežive. Nismo čuli da su oni deo te jednačine rezolucije, i ova Rezolucija ih neće uključiti. Važno je da se ima na umu, kada se razmišlja o rezolucijama, da se u obzir uzmu učesnici, a u slučaju BiH to su i Srbi, i Hrvati i Bošnjaci”, zaključio je Tosi.
Smatra da Srbi nisu uzeti u obzir prilikom uobličavanja Rezolucije.
„Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva”, naglasio je Tosi, prenosi Sputnjik.