PRED sam put, odlučila je da veče pred odlazak deci ponudi neku neobičnu priču, bajkovitu, da bi lakše podneli rastanak.
Foto A. Stevanović
Skinula je sa police za knjige starinsku kutiju, nešto veću od pedlja, od plemenite orahovine sečene u daleka vremena, u senci donskih Kozaka. Odvajajući se od ruku majstora duboresca, prošla je kroz ruske zime i mnoge snegove, sve do kuće ljubavi Došenovih, u Beogradu. Potom, putovala Evropom, noseći vredan nakit voljenih žena porodice Došen, podrhtavala na velikom brodu do Amerike i nazad na putovanjima jednog od nesmirenih Došenovih, vraćana puna zlatnika da bi bila sve praznija kroz ratne vihore, spasavajući svojim sadržajem porodicu od gladi, pa sve do ruku deteta Stojana koji je skupljao seksere – stari novac i držao ga u njoj. Sada prazna i optočena mnogim pričama, bila je ukras na polici među nizovima prijateljskih knjiga.
Stojanka je stavila kutiju na sto, donela stari svećnjak i veliku sveću. Onda je pozvala decu da posedaju oko nje.
“Ovo što ćemo sada raditi biće porodična tajna, a porodične tajne se čuvaju i ne smeju da se zaborave. Pogledala je Stojana pa Milicu:
“A? Šta ćemo sada da radimo?”
Već navikli na večernje čitanje bajki i slušanja neobičnih, uzbudljivih priča, deca su se, vidno uzbuđena, pripila uz majku, prateći svaki njen pokret.
“Ako je ovo porodična tajna”, reče Stojan, “onda i naša tetka mora da učestvuje”, pa je na to, uzeo tetku za ruku i privukao je uz sebe.
“Sad ćemo otvoriti ovu kutiju punu tajni. Stavićemo u kutiju vaše poljupce koje ćete poslati svome tati, a onda ćemo zaključati kutiju sa dečijim poljupcima.
“Ali, pre nego što počnemo da polažemo poljupce u kutiju, upalićemo ovu sveću i ugasiti svetlo. Poljupci lakše padaju u kutiju ako ne gori veliko svetlo, nego kad gori sveća, jer ih plamen sveće nežno spušta u ovu kutiju tajni”.
Potpuno uvučena u ponuđeni ritual koji je pred njima, pod upaljenom svećom i nad otvorenom starinskom kutijom, deca su podrhtavala od uzbuđenja. Blago nagnuta nad kutijom tajni, polagala su poljupce za oca, potpuno predana tom činu.
Onda je Stojanka polako zatvorila kutiju i zaključala starinsku bravicu.
“Naći ćemo neko lepo mesto gde ćemo čuvati sveću – svedoka slanja dečjih poljubaca. Kada se vremenom zaželimo našeg tate, upalićemo ovu sveću, pa će plamen ove sveće – svedoka, slati kroz noć talase odsjaja koji će da plove sve do prozora našeg tate.”
“Tata zna da prepozna da je neka noć posebna i da nosi kroz svet neke važne talase.
Ugasiće svetlo u svojoj sobi, sesti pored otvorenog prozora i čekati jedva vidljive odsjaje plamena naše sveće – svedoka.”
“Već naredne noći, od niti dečije ljubavi i neizmerne roditeljske ljubavi, u očevoj sobi istkaće se topli plašt koji se može ogrnuti kada si tužan i pod tim plaštom naći smirenje i sreću što imaš porodicu, decu koja znaju da šalju poljupce u zaključanoj starinskoj kutiji tajni.”
* * *
Odrasli uz knjige i bajke, deca su s uzbuđenjem čekala prvu nedelju u mesecu kada će se, po dogovoru, izneti veliki svećnjak i paliti sveću, a to isto će uraditi otac u predvečerje, tamo, u Parizu i otpočeti razgovor preko plamena.
Kada su bili prvi put okupljeni oko sveće i kada je razgovor uspešno obavljen s uzbuđenjem do suza, Stojanka je najavila početak škole pisanja velikih pisama tati o svemu šta rade, šta im se događa, o čemu maštaju, ili jednostavno neku od priča koju žele da mu ispričaju.
Stojan je svoje prvo pismo napisao tako što je preko celog papira pisma, napisao velikim, štampanim slovima – TATA! Kada je predao pismo majci, Stojanka ga ja, malo začuđena upitala šta je to.
“To je najveće pismo na svetu”.
Dimitrije je na to pismo odgovorio “SINE!”
Posle toga su tekle prave ispisane priče sa obe strane.
(Odlomci iz rukopisa poslednjeg romana Ratka Adamovića,
koje objavljujemo ljubaznošću piščeve supruge Mire i ćerke Ane)