Kosovska Mitrovica – Više od 400 ekstremnih Albanaca krenulo je u rušenje „Parka mira” postavljenog istog dana kad je Glavni most na Ibru nakratko bio otvoren za saobraćaj. Agresivna masa ljudi uzvikivala je „UČK”, „Adem Jašari”, „Mitrovicu vam ne damo”… Neredi su trajali duže od dva sata, po zvaničnim podacima registrovana su 23 povređena, od kojih 13 policajaca. Zapaljena su četiri vozila, od kojih jedno policijsko, jedno s oznakama Euleksa i dva s obeležjima UN. Do kasno u noć s južne strane su se čuli rafali automatskog oružja, osećao se miris suzavca, a sutradan je iz pravca Zvečana slovenački Kfor čuvao prilaz severnom delu grada.
Ovako je izgledao poslednji pokušaj otvaranja Glavnog mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici pre tačno jednu deceniju, 22. juna 2014. godine, što je odluka koju režim Albina Kurtija i njegovih lokalnih predstavnika sada ponovo najavljuje. I to nakon što je prethodno povukao niz drugih radikalnih poteza i brutalnih akcija na štetu srpskog naroda, ekstremizujući tako lokalne Albance verovatno i više nego te 2014. godine. Tog juna, pre deset godina, kolone automobila s južne strane krenule su s upaljenim sirenama sinhronizovano ka severnoj Kosovskoj Mitrovici, čim je most otvoren za saobraćaj. Za kratko vreme dogodila se prava invazija na severni, srpski deo. Učesnici su pevali, isticali pregršt albanskih zastava, dizali dva prsta u znak pobede… Ubrzo je most zatvoren, a onda je 22. juna najavljeni mirni protest prerastao u nasilje.
Probijen je policijski kordon, a kosovski policajci, ali i specijalne jedinice kosovske policije i specijalci Euleksa bili su nemoćni da spreče demonstrante da prodru ka sredini mosta gde su bile postavljene betonske žardinijere. To je uspelo tek američkom, nemačkom i poljskom kontingentu Kfora, kao trećoj karici u lancu odbrane. Suzbili su ih da prodru ka severu, ali – suzavcem, šok-bombama i gumenim mecima. Sve je počelo oko 15 sati, maršem pod simboličnim i pretećim nazivom – „ili mi, ili vi”. Tada je prvi demonstrant, go do pojasa i ogrnut albanskom zastavom, probio kordon, a za njim i ostali, pošto su prethodno kamenicama zasipali kosovske i Euleks policajce, ali i pripadnike Kfora obučene za demonstracije.
Nakon svega, čak je i najvažnijim međunarodnim pokroviteljima tzv. Kosova jasno zbog čega je do danas ovaj most zatvoren za saobraćaj, ali je Kurtijev režim odlučio da ponovo aktivira potencijalno žarište krvavih sukoba. Ovoga puta, pitanje je časa kada će, po želji Prištine, ali i lokalne albanske strukture, dve trake na mitrovičkom mostu, koje i s jedne i s druge strane danonoćno čuvaju italijanski karabinijeri i kosovska policija, ponovo biti otvorene za saobraćaj.
Srbi su već zabrinuti, kao i poslednjih godinu i po, jer se teška oklopna vozila specijalnih jedinica kosovske policije nesmetano kreću celim severom Kosova i Metohije, dok Albanci, smatrajući da je „i ceo sever njihov”, misle da im ništa ne može stati na put u odluci da se i ovaj, jedan od ukupno pet mostova na Ibru, otvori za saobraćajnu komunikaciju. Iako se mlako oglašava, čak je i međunarodna zajednica jasno poručila da još nije vreme da Glavni most u potpunosti bude u funkciji. Međutim, Albinu Kurtiju se očigledno žuri da i ovo „pitanje” reši pre isteka mandata.
Prećutkuje činjenicu da je za poslednje dve i po decenije Glavni most bio poprište više od hiljadu sukoba koje su izazivali albanski ekstremisti s južne strane grada, potpomognuti i ekstremnim strukturama iz albanskih opština južno od reke Ibar. Tu je dvoje Srba smrtno stradalo, a 250 zadobilo teže i lakše povrede, od kojih su mnogi ostali doživotni invalidi, a neki su zbog invaliditeta i preminuli. Upada preko mosta nisu bili pošteđeni ni pripadnici međunarodnih bezbednosnih snaga, a na meti su se nalazili i pripadnici kosovske policije, na koje su demonstranti prvo kretali kamenicama, razbijali kordone policije, a bilo je i bojeve municije.
Od Trga kneza Lazara do Glavnog mosta ima tek nekih 150 metara, pa iako Albanci s juga mogu sa svih strana da dođu u centar Kosovske Mitrovice, cilj im je da automobilima prođu baš preko njega. Most, koji Srbi vide kao simbol otpora, ali i kao most straha, krvoprolića i sukoba, poslednji put je u potpunosti bio zatvoren 2016. godine, kad je započela njegova revitalizacija, a pešaci su preusmeravani na privremeni pešački most. To je bio jedini put da je bio zatvoren za one koji bi s juga na sever, ili obrnuto, mada su za sve ove godine više Albanci s juga prelazili na severnu stranu.
Revitalizaciju mosta tada je finansirala Evropska unija, sa 1,2 miliona evra, a bilo je i zvaničnih priča da samo nadgledanje izvođenja radova košta još čak 1,9 miliona. Uporedo s radovima na mostu krenuli su i radovi u severnom delu grada, kada je godinu kasnije sagrađena pešačka zona, koja je jedno vreme bila opasana visokim betonskim zidom, u delu koji je na samo dvadesetak metara od mosta. Betonski bedem uklonjen je na zahtev Prištine i EU, što je dodatno zabrinulo Srbe zbog mogućnosti ponovnih nasrtaja albanskih ekstremista. Jedan od zahteva srpske strane je bio da se tu, na kraju šetališta, stacionira punkt Kfora, što se nikada nije ostvarilo.
Srbi su tražili i pojačano prisustvo Kfora u multietničkim kvartovima Kosovske Mitrovice – u Bošnjačkoj mahali, u naselju Tri solitera, Mikronaselju, ali i na prilazima multietničkom selu Suvi Do, gde su srpska škola i ambulanta na stalnom udaru „nepoznatih” lica, ali se ni to nije dogodilo. I Kfor i Euleks, ali i cela međunarodna zajednica, koja je pod mentorstvom zemalja Kvinte, ostajali su nemi na opravdane zahteve srpskih predstavnika, iako su dobro znali da je Kosovska Mitrovica bure baruta koje svakog trena može da bukne, jer fitilj pale ekstremni Albanci s južne strane grada.
Prvi, najbrutalniji upad s juga, kad je više od 40.000 Albanaca krenulo u „marš mira”, dogodio se 13. februara 2000. godine, kada je francuski Kfor ispaljivanjem patrona suzavca, šok i dimnim bombama i gumenim mecima sprečio krvoproliće. Hoće li most, koji je prvi put renoviran krajem 2000. godine sredstvima francuske vlade u iznosu od pet miliona nemačkih maraka, po idejnom rešenju Žila Pikea (most prepoznatljiv po svodovima sa obe strane koji noću svetle u plavoj boji), biti otvoren u junu, ostaje da se vidi. S obzirom na to da su Kurtijevi specijalci iz redova tzv. policije već prisutni na severu, pa i u samoj Mitrovici, izgledi da Priština pokuša da sprovede i ovaj naum sve su veći. I sve to uprkos činjenici da su svih ovih godina dva, odnosno tri mosta, bila otvorena i za vozila i za pešake. Pre nekoliko godina sredstvima srpske vlade sagrađen je i most kod Dudinog krša.
Veterani OVK, tenkovi Kfora i dvoje poginulih Srba
Kad je reč o upadima Albanaca, tri godine pre onog u junu 2014. pokušan je još jedan, a okidač je bilo nasilno zauzimanje administrativnog prelaza Brnjak od strane specijalaca Rosu, ali i nemogućnost da zauzmu prelaz Jarinje u leposavićkoj opštini. Zahvaljujući Kforu, Euleksu i specijalnim jedinicama kosovske policije, koja je u svojim redovima na severu Kosmeta imala čak 90 odsto Srba, sprečena je eskalacija, zaustavljanjem Albanaca da uđu u severni deo grada. U septembru 2010, posle košarkaške utakmice u kojoj je pobedila Turska, došlo je do masovnog kretanja demonstranata ka severnom delu grada, a u napadu su Albanci koristili i vatreno oružje. Pored petoro povređenih Srba, najteže povrede je zadobio mladić iz Zvečana, koji je spasen brzom intervencijom lekara i osoblja u mitrovičkoj bolnici.
Kako je više od dve hiljade veterana terorističke formacije, tzv. OVK, ignorisalo upozorenje policije i Kfora pucanjem u vazduh, Kfor je tenkovima blokirao most i sprečio sukob većih razmera. Upečatljivo je da su se prilikom nasilnih upada koji su dolazili preko Glavnog mosta po nepisanom pravilu incidenti prelivali i na srpske sredine na jugu, a najviše je strahovao srpski živalj u enklavama. Tako je bilo i 17. marta 2004. godine, kad se pogrom Srba koji je počeo u Kosovskoj Mitrovici prelio na sve srpske sredine južno od Ibra. Tog dana u Kosovskoj Mitrovici je od snajperskog metka stradala Jana Tučev, dok je Borivoje Spasojević poginuo od bojeve municije.
