ZBIRKA priča Nebojše Jevrića “Mrtvi dim” (SKZ, Beograd 2024), jedna od najboljih, objavljenih prošle godine, mogla bi se motivski svrstati u već postojeći niz kojem, između ostalih, pripadaju i “Priče iz trapa” Miroslava Josića Višnjića, “Roman o Cibulki” Mihajla Pantića, kao i roman Vladana Matijevića “Pakrac”. U središtu navedenih dela su marginalci.
Foto: Privatna arhiva
Koliko god se, na prvi pogled, činilo da je reč o onima koji žive neke paralelne živote, pored nas, i da između njihovih sudbina i egzistencije većine običnih ljudi ne postoji tačka preseka, na drugi pogled, nakon čitanja, pod jakim utiskom o dubini bića Jevrićevih junaka i situacijama i vremenu u kojima su zatečeni, shvatićemo da to nije tačno i da su njihovi svetovi zapravo prepleteni sa stvarnošću svih drugih.
U prilog tome svedoči dominantna atmosfera uzavrelog velegrada, ali i onih naših mesta u kojima je danas vrenje takođe intenzivno. Ukoliko se podsetimo likova iz Josićevih “Priča iz trapa” ili pak Pantićevog Cibulke, videćemo da neke od njih, uprkos svemu, odlikuje i izvesna vedrina, ili je pak takav ton pripovedača. Ukoliko se podsetimo junaka Matijevićevog “Pakraca”, koncentrisanih kod beogradske Đeram pijace, lako ćemo uočiti odsustvo bilo kakve vedrine, kao i to kako ih sada možemo sresti bilo gde i kako se skupljaju i na drugim mestima, gde se to ne bi očekivalo. Ako razmotrimo pozicije Jevrićevih junaka, uočićemo to isto i na osnovu toga počećemo da zaključujemo o tome kako se stvarnost preliva u književnost, a književnost u stvarnost, i kako je taj neoverizam u knjigama sugestivan i zavodljiv, iako je posve taman, na trenutke i jeziv, a u Jevrićevoj zbirci katkad i lirski, jer već pomenuta dubina nekih njegovih junaka, njihova visoka osetljivost, zahteva takav ton.
Razumećemo da ni ne može biti drugačije s obzirom na to da u pojedinim junacima, ratnicima iz devedesetih godina 20. veka na prostorima bivše Jugoslavije, konstantno pulsira ta, “bivša” stvarnost, ako je stvarno “bivša”, i neretko upravlja njihovim postupcima.
Foto promo
Iz priloženog zaključujemo kako je u središtu “Mrtvog dima” i motiv rata. Lako je uočljivo kako se u pričama gotovo refrenski ponavljaju blago modifikovani iskazi o njemu – o tome kako ga junaci ponovo iščekuju, naslućuju, suočavaju se s neminovnošću njegovog skorog početka ili sa činjenicom da novi ratovi počinju stalno u različitim delovima sveta i da zapravo nikada neće prestati, samo će se njihova manifestnost, u skladu s tehničkim i naučnim “dostignućima” menjati. Ipak, čovekov strah od rata, koji je, paradoksalno, baš ljudski proizvod, uvek ostaje isti, kao i njegove posledice.
Čitajući ovu izuzetnu zbirku kratkih priča u kojoj je, sviđalo se to nama ili ne, koncentrisana čovekova suština, apsurdi i paradoksi koji govore o izvesnoj autodestrukciji, zaključujemo kako rat “ima kapacitet”, da se poslužimo izrazom junaka pripovedača iz Matijevićevog “Pakraca”, ali ima ga i literatura.