Usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici ne donosi ništa novo zemljama u regionu, kaže hrvatski istoričar Hrvoje Klasić i dodaje da se do pomirenja ne može doći rezolucijama i političkim odlukama.
„Ova rezolucija nikoga ne obavezuje niti se u njoj pominje Srbija, niti Srbi, pa čak ni Republika Srpska, a kamoli da se spominje da je iko od ovih nabrojanih genocidan, bilo država, bilo narod. S druge strane, genocid ne može da propiše rezolucija u UN, pa da sada svi moraju da kažu da je to tako bilo. Međutim, mi imamo sudske presude u Hagu u kojima opet ne piše da su Srbija i Srbi genocidna država i genocidan narod, nego su jasno nabrojani političari i vojni zapovednici koji su osuđeni zbog onoga što je proglašeno genocidom. Tako da je stvar vrlo jasna po tom pitanju”, ističe Klasić.
Kako navodi, do pomirenja i suočavanja sa prošlošću ne može da se dođe rezolucijama i političkim odlukama, bilo da se radi o rezolucijama u hrvatskom Saboru, skupštini u Beogradu ili u UN, već to mora da bude „sveobuhvatan proces u koji svi ulaze čistog srca i čiste glave, dakle, moraju da budu iskreni u tome”.
„Ono što se ne događa u našoj regiji, to je da još uvek zločine i zločince ne gledamo istim očima, nego ih delimo po nacionalnoj, verskoj ili nekoj drugoj pripadnosti. Dakle, još uvek se ponašamo kao da su ‘naši zločinci’ nešto manji zločinci i za njih imamo razumevanje, dok su zločini počinjeni nad nama puno veći nego zločini počinjeni nad nekim drugim. I to je veliki problem. Kad vi imate situaciju da se u javnosti, u televizijskim emisijama pojavljuju ljudi koji su osuđeni po sudovima, bilo u regiji, bilo u Hagu, onda mi ne možemo da pričamo da će bilo kakva rezolucija išta da promeni” kaže Klasić za „Kosovo onlajn”.
Kaže da je razočaran svima koji prihvataju najavljenu rezoluciju o Jasenovcu, jer je, kako ocenjuje, „neiskrena prema Srbima”.
„Možda ću zvučati čudno svima, ali da sam Srbin, potomak žrtava ustaškog režima, ja bih bio vrlo razočaran. Jer zašto govoriti o rezoluciji o genocidu u Jasenovcu, a šta je sa drugim Srbima koji su poubijani u Glini, po Baniji, Kordunu, Lici, Hercegovini, a njih je bar tri puta više nego ovih koji su poubijani u Jasenovcu. Šta su oni, manje žrtve genocida?”, pita se Klasić i dodaje da je namera te rezolucije promašena i da je ona „nažalost potpuno politička”.
Prema njegovim rečima, ozbiljni istoričari, političari, novinari u Hrvatskoj ne spore ono što se dogodilo u Jasenovcu, ali je, kada se radi o Srebrenici, situacija drugačija, te dodaje da bi voleo da se i u Srbiji i u Republici Srpskoj promeni odnos prema tome.
Hrvatska se, navodi, buni zbog rezolucije o Jasenovcu jer se misli da se ta rezolucija koristi kao nekakva protivmera za ono što se dešava sa Rezolucijom o Srebrenici i da je politički motivisana.
„Samo je osuđena namera, ne sadržaj, u smislu ‘nije se dogodio genocid’”, objašnjava Klasić.
Ističe da bi Rezolucija o Srebrenici prošla neopaženo, kao i brojne druge rezolucije koje svakodnevno dolaze na GS UN, „da Srbija nije digla potpuno nepotrbenu buku oko toga”.
„Mislim da je velika diplomatska greška srpskog političkog i državnog rukovodstva, jer ništa, zaista ništa se ne bi dogodilo”, ocenjuje hrvatski istoričar.
Smatra da Rezolucija o Srebrenici ne može da bude temelj „ni za kakve tužbe”, jer je, podseća, Srbija već u Hagu tužena i oslobođena za genocid.
Njeno donošenje, ponavlja, neće ništa promeniti u odnosima u regionu.
„Mi ćemo i dalje živeti paralelne stvarnosti, u smislu da će naši političari i neki neodgovorni intelektualci i dalje živeti u prošlosti, i dalje neće imati šta da ponude, neće gledati u budućnost”, smatra naš sagovornik. Međutim, dodaje da građani funkcionišu potpuno drugačije, putuju i rade u susednim zemljama, slušaju njihovu muziku, gledaju filmove, i to je taj „paralelni svet koga kada čitate novine i slušate političare niste svesni”.
Poručuje da oni političari koji svoju misiju vide u ulepšavanju, ispravljanju prošlosti, ne misle dobro svom narodu i navodi primer Nemačke i Francuske.
„Nisu svi nacisti u Nemačkoj nakon ’45-e kažnjeni, nisu svi završili u zatvoru, nisu se svi intimno ni odrekli svojih stavova. Nisu svi Francuzi zaboravili šta su radili od 1940. do 1945. godine. Međutim, i Nemačka i Francuska su dobile političare koji su gledali unapred i već pet godina nakon rata – a mi smo danas 30 godina nakon rata – Nemačka i Francuska pružaju ruku saradnje i prijateljstva i nekoliko godina nakon toga Nemačka i Francuska zajedno postaju motori EU, mesta u koje ljudi iz cele Evrope, celog sveta žele da dođu da žive. Evropa se razvija na neki način baš zbog toga što su Nemačka i Francuska postale saveznice”, zaključuje Klasić.