KAKO JE DEMOKRATIJA UPROPASTILA UMETNOST: Druženje slavnog pisca Dušana Kovačevića sa studentima srpskog jezika u Parizu

Hoćete da kažete da je demokratija upropastila umetnost? Tim rečima u nadahnutom obraćanju studentima slavistike na Institutu za orijentalne jezike (INALKO) u Parizu, odgovorio je na jedno od pitanja o cenzuri u komunističkim vremenima čuveni srpski pisac i dramaturg Dušan Kovačević.

Foto: Goran Čvorović

– Onda je bila prava umetnost reći nešto, a da vas ne uhapse. Igrali smo se mačke i miša. Priču sakrijete u metaforu, tek toliko da ne bi mogli da vas zabrane, ili da se ne desi nešto gore. Ta igra je izrodila izuzetno značajna dela. I publika je to ozbiljnije razmatrala. Istorija filma počiva velikim delom na češkom filmu, koji je ceo zasnovan na toj igri mačke i miša. Kada je došla velika demokratija, češki film je nestao – istakao je Kovačević.

Autor nezaboravnih dela koja su ušla u kodeks komunikacije čitavih generacija, ne samo u Srbiji, već na prostoru cele bivše Jugoslavije, ističe da danas može da se napiše ili kaže skoro sve, a da se ne odgovara ni za šta:

– Uvreda bez ikakve odgovornosti, na svim nivoima, postala je jedno od obeležja savremenog sveta. Naročito s pojavom moderne tehnologije. Čitav deo umetnosti je nestao. Bojim se da će to s veštačkom inteligencijom samo da se uvećava. Svedoci smo prapočetka. Nepredviljiv je put svih mogućnosti koje će doneti visoka tehnologija.

Kovačević dodaje da se literatura izuzetno ispolitizovala i ušla u sve njene segmente.

– Do tih granica, da se “Crvenkapa” više ne čita deci, jer je to strašna priča. Tu je i rodna ravnopravnost. Izbacuju se celi delovi iz knjiga, kao što u Crnoj Gori izbacuju priče o poturicama i gde je Njegoš cenzurisan. Užasan je pritisak na sve vidove umetnosti. Svakim danom se sve više komplikuje. Jednoga dana će zabraniti sve, pa će možda krenuti da cenzurišu i to zašto su se Romeo i Julija trovali, ako su mogli da žive srećno. Dolazi do velikih apsurda – zaključuje veliki pisac.

Kovačević navodi i da je u aktuelnom sistemu komercijalizacija ušla do te mere u pozorište, da se igra “samo ono što će publika da gleda” što ne znači i kvalitet i da se tzv. “ozbiljni pisci” zbog toga manje igraju. I biblioteke se, koje su ga oblikovale kao pisca, kaže, sve manje posećuju:

– Deca danas imaju sažete priče, pa ako nešto treba da pročitaju, pročitaće na Guglu. Biblioteka nema taj značaj kao pre dolaska visoke tehnologije. Ali, raduje me činjenica da je prošle godine Sajam knjiga u Beogradu posetilo preko 200.000 uglavnom mladih ljudi. Kupljeno je nekoliko miliona primeraka knjiga. 

Bilo je ovo druženje na “Književnim susretima” sa studetnima srpskog jezika u Parizu (priređeno je zatim i u Strazburu), na temu priča o piscima i pisanju, u organizaciji profesorke Livije Ekmečić sa Univerziteta u Strazburu s ciljem da se promoviše srpska savremena književnost u saradnji s šefom katedre za srpskohrvatsku književnost na INALKO Aleksandrom Prstojevićem i profesorom Željkom Tešićem sa Sorbone, i svojevrsni bedeker kroz život slavnog pisca s reminiscencijama na zanimanje književnika i sudbinu srpskog naroda.  

– Svedok sam posleratnog vremena i kasnije će u mom književnom i filmskom radu jedna od osnovnih tema biti rat koji je moj srpski narod skoro uništio u dva svetska rata. Stradalo je blizu četrdeset odsto stanovištva. Danas smo malobrojni zahvaljujući tom ratnom stradanju. Bio je to u dva svetska rata genocid koji se tih godina nije tako zvao – kazao je Kovačević, istakavši da je kao pisac proveo veliki deo života u rovovima, bitkama, logorima, a da kao čovek nije ispalio nijedan jedini metak u bilo kom ratu.

Postoji, istakao je, teorija da je celokupna svetska umetnost, a posebno literatura, zasnovana na pet velikih tema: ljubavi, ratu, bolesti, politici i poslednjoj, kao i u životu, smrti, koje ukrštanjem daju bezbroj različitih žanrova:

– Svaki pokušaj da se književnost definiše, klasifikuje i racionalizuje, umanjuje njenu raskoš i lepotu. Definicije i teorije umetnosti često su tesne za velika umetnička dela koja su se i samom stvaraocu desila kao neobjašnjiv i lep incident.

Istakao je da pisanje može da se uči, ali da je malo verovatno da može i da se nauči.

– Sebi sam često govorio, a to sam i studentima pričao, da pokušaju da napišu sadržaj drame ili filma u jednoj rečenici. Ako to uspete da uradite, imaćete nešto što vredi. Kada bismo prepričali “Maratonce”, to bi glasilo ovako: “U jednom pogrebnom preduzeću jedan mlad čovek neće da se bavi pogrebnim poslovima, a hoće ako bude direktor.”

Objasnio je i kako da se ispriča pozorišna ili filmska priča koja će publiku zainteresovati tako da zaboravi da se nalazi u pozorištu ili bioskopu.

– Tajna je u zanimljivosti u prvih deset, petnaest minuta, kada se publika veže za priču koju ne može da ostavi i da razmišlja o nečem drugom.

Do dobrih priča je, kaže, dolazio slušajući istinite životne ispovesti drugih, našta se nadovezivala fikcija.

– Pisanje je ozbiljan, odgovoran, dosadan i lep posao. To je posao u kome se ponekad dogodi i umetnost. Ne tako često, ali ako imate sreće i dara, dogodi se, jednom ili dva puta u životu. Ako se dogode više od dva neprolazna naslova, vi ste genije.

Od tog posla, ističe, malo ko može da živi. Malobrojni su i srećni pisci kojima je pisanje jedini posao. Preneo je i iskustvo o tome kako se čovek “prevari” da postane pisac.

– Koji je razlog da napravite neprijateljski dogovor s đavolom i uđete u svet mašte i onostranog života? Da je mene neko pitao kada sam imao petnaest godina čime ću se baviti u životu, ni u šali ne bih rekao da ću biti pisac. Ideja da bih jednoga dana mogao biti pisac, bila je ravna ideji da bih mogao da budem kosmonaut.

U mladosti je želeo da bavi sportom ili slikarstvom. Na studije u Beograd je došao da upiše likovnu akademiju, ali je igrom slučaja primljen na FDU, tako što je pravio društvo prijatelju koji je išao da upiše pozorišnu režiju. Mnoge velike stvari u životu dešavaju se slučajno. Pričao je o životu i radu pisca koji piše više od pola veka pozorišne i filmske priče, romane i pesme, pre svega za svoju dušu i sopstveno zadovoljstvo.

– Pa ako se to što radim još to nekome i svidi, i ako se to sviđanje i lepo plati, da mogu i dalje da radim u svojoj asocijalnoj sobi sa duhovima koje prizivam uglavnom iz prošlosti, onda ponekad pomislim kako je moj životni posao neobičan i nalik na sreću, sa stalnim strahom da ću se jednoga dana probuditi, da je sve ovo samo san i da ću morati nešto ozbiljno da radim kao i većina ljudi – bio je nadahnut.

Pola veka je, kaže, sanjao i od snova živeo, s nadom da će to tako potrajati zauvek, a sada je, s obzirom na njegove godine života i rada, na korak od ostvarenja te želje.   Naveo je i svoju izuzetno živu vezu s francuskom kulturom, a dva dela su nepovratno uticala na njegov život i stvaralaštvo:

– Prva je “Mali princ” Antoana de Sent Egzperija, biblija za decu i odrasle koji su ostali deca i veruju u nebeska čuda. Susret s ovom svemirskom bajkom oplemenio mi je i život i rad. Druga je priča o neverovatnim doživljajima Gargantue i Pantagruela iz nadrealističkog dela srednjovekovnog genija Fransoa Rablea. Čudio sam se, smejao i predosećao da će ta knjiga bitno uticati na moje poimanje sveta u kome je sve moguće, ako je nešto ispričano darovito i duhovito.

Na kraju, posle svega onoga što je ispričao, zaključio je književno veče “savetom” za studente u duhovitom maniru:

– Ako ovde ima ljudi koji će se u budućnosti baviti pisanjem, sada mogu na vreme da odustanu. Ili, da im nešto od ovoga bude podstrek u pisanju.

ČOVEK JE ČUDO KOJE KRATKO TRAJE

– Kad neko doživi sto godina, to je zanimljiva vest, i mi vidimo slavljenika koji gasi svećicu sa brojem sto, i zabrinutu rodbinu koja se boji da će mu, ako malo jače dune, to biti poslednji izdah. Čovek je veliko čudo koje kratko traje.   

ČVOROVIĆI

Ilija i Đura Čvorović nepovratno su kroz delo “Balkanski špijun” ušli u našu svakodnevicu.

– Nisam poznavao nikoga od Čvorovića. Došao sam do osećanja da taj čovek mora biti od čvora. I izvukao sam prezime iz drveta. Kasnije su mi se neki javljali iz Crne Gore rekavši da sam “prepisao biografiju” njihove familije. Moj stric je bio tri puta bio na Golom otoku – otkrio nam je Kovačević.