IVANA SPAHIĆ, O ROMANU “SVITANjE”: Sva stradanja zaslužuju da se o njima priča

PISATI znači sakriti se iza reči, i iz te skrivenosti poigravati se slikama u glavi onoga koji čita.

privatna arhiva

Tako o pisanju misli Ivana Spahić, pasionirani čitalac, žena koju je na pisanje navela – seta, koju je osetila nakon što se, vođena ljubavlju, odselila iz Beograda, da bi sa porodicom svila gnezdo u Istočnom Sarajevu.

Diplomirani pedagog po struci, o čemu svedoči njena zvanična diploma beogradskog Filozofskog fakulteta, uveliko se ipak privikava i na poziciju i poziv – pisca, a o njenoj pozvanosti da se piscem nazove svedoče priznanja koja niže roman “Svitanje”. Ovaj je njen rukopis dobivši “Zlatnu sovu” koju dodeljuje Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo – najpre nagrađen objavljivanjem, a osvanuvši među koricama, “Svitanje” je privuklo pažnju publike i kritike sa obe strane Drine, te nedavno zavredilo i nagradu “Dragojlo Dudić”.

Pišući, Spahićeva svedoči o nama i našoj istoriji, baveći se temeljnim pitanjima poput onog večnog “Otkud zlo u ljudima?”, a upravo za tim odgovorom traga i dajući glas žrtvama prebilovačkog pogroma. Jer upravo je glasom jedne “žene koje nema”, one koja nikada nije stigla ženom postati, niti svoj život – proživeti, ispripovedano “Svitanje”, roman koji navodi da se zapitamo o tome – ima li svanuća nakon pokolja koji telima nedužnih napuni jamu?

– Ovo je pripovedanje devojke koja kroz roman otkriva svoj život, porodicu, prvu ljubav i naposletku, tragediju koju je zadojila sudbinski, rodivši se u pogrešno vreme. Svitanje je konačno odredište sa kojim se susrela nakon mraka koji ju je obuzimao. To svitanje ne nudi veru u bolje sutra. Ono je tu da pruži utehu i smiraj dušama koje su lutale i pokušavale da shvate šta im se desilo. Njihov ljudski vek bio je mali, meren jedinicom vremena, da stignu da razumeju brutalnost događaja koji je okončao njihove živote – reči su kojima Ivana Spahić opisuje svoj obimom nevelik, a tragedijom, bolom i preteškim pitanjima bremenit roman.

o Priča o tome kako je jedno selo ugašeno za svega nekoliko dana mitska je priča ravna biblijskim događajima, a roman “Svitanje” progovara o jednoj od najbolnijih tema koju je naš narod doživeo, kažete. Kakav je, čiji je to glas vas pozvao da svedočite baš o Prebilovcima, tom hercegovačkom selu od nekada više od hiljadu, danas od jedva par stotina duša, mahom starije populacije?

– Sa suprugom sam jednom otišla u Prebilovce. Čim sam prošla nekoliko koraka kroz Hram Vaskrsenja Hristovog osetila sam tu neizmernu bol i nepravdu. Okružena narodom od kojih gotovo svaki ima nekog svog u porodici bačenog u jamu postanete deo tog tugovanja. Do Sarajeva i kuće držao me je taj oblak bola. Posle nekoliko dana imala sam ideju o čemu bih volela da pišem, sakupila sam građu. Želela sam da dočaram život u toj smrti, radost ispod tuge, rađanja u umiranju. Sudbina jedne porodice o kojoj sam pričala sudbina je svake porodice koja je završila na dnu jame. Ovaj roman je kao pesma, kratak i jezgrovit. Tako ga ja doživljavam. Pun ljubavi uprkos zlu i surovosti. Zavolite porodicu Medan koja je kao i sve druge porodice. Njihov život je pun topline, suza i smeha. Samo je njihova sudbina ono što ih odvaja od svih nas. Devojka Mara iz romana ne objašnjava drugima, ona sebi raspreda upleteneo klupko sopstvenog života.

o Iako pripovedana glasom mrtvih, ovo nije priča o smrti?

– Mara pokušava da razume šta joj se desilo od kuće u Prebilovcima do jame smrti. Ovo je priča o životu i sigurna sam da bi sav taj narod želeo da ih se sećamo po lepoti življenja koji je bujao u njima sve do tog kobnog avgusta 1941. godine.Mi, kada pričamo o smrti koja je u tako kratkom periodu uzela sebi tako veliki broj duša, imamo u glavi samo broj. A zapravo, to je splet ljudskih duša sa imenom i prezimenom. To su ljudi plave i smeđe kose, nasmejani i uplakani. To su deca razigrana u svoj svojoj radosti neometane dečije igre. To su prve ljubavi i prva razočarenja. Moja knjiga nije puko istorijsko navođenje događaja koji su se desili u prošlom veku. Ona je sagledavanje stvari sa druge strane. Kako je žrtva videla događaj koji joj se desio. Kako je velika ljubav obavila strahotu koja se odigrala u samo nekoliko dana.

o Smatrate li da je podjednako važno dati glas svim žrtvama – odnosno da je glas savke jednako vredan? Mislite li da su neke stradalničke priče plasirane “glasnije”, dok su neke druge obavijene velom ćutanja?

– Zašto je naš narod toliko stradao? Zašto mi ćutimo pred nepravdom? Zašto ne učimo svoju decu našem nacionalnom identitetu? Ne pričati o svakom detetu iza žice logorskih kapija ili svake devojke silovane i bačene u jamu smrti ili o desetine hiljade smrznutim u snegu planini je kao da pričamo ko smo a ne kažemo kako se zovemo. Kako će drugi čuti ako mi ćutimo? Kako će dete ceniti slobodu ako ne zna koliko je života uklesano u taj bedem odbrane? Šta je naš narod dobio od toga što je prećutkivao zločine zarad bratstva i jedinstva? Samo je buknuo nov rat. Koliko je samo pitanja. A odgovor je samo jedan. Pričati. Uvek i svuda. Ne povijati glavu. Jedno bez drugog ne mogu. Spoznavanje istorije put je sećanja i čuvanja od zaborava. Mlad svet ima malo strpljenja i interesovanje za istoriju gotovo i da ne postoji. U prilog pripovedanju ove priče je dobro posetiti Prebilovce i videti spomen-kosturnicu i deo kostiju koji smo uspeli da sačuvamo. Tako deci pokazujemo, tu na licu mesta, da to nije mit, legenda, priča, da je to stvaran događaj. Ove kosti pričaju svoju priču. Tešku i surovu. Nadasve tužnu. Srpski narod je kroz istoriju stradao često. Borio se i gubio, ratovao i ginuo. I uvek iznova ustajao. Mi smo ponosit narod i treba da čuvamo svoju istoriju. Srećna sam što sam deo tog nasleđa.

Volela bih da se u Srbiji više priče o tome kakav je život Srba koji su sa druge strane Drine. Ova priča je bezvremena i potrebno je kazivati u svakoj prilici. Predugo je ćutala, skrivena. Treba izjednačiti priču o albanskoj golgoti sa Jasenovcem kao i sa Prebilovcima ili kragujevačkom mukom.

Sva stradanja zaslužuju da se o njima u podjednakoj meri priča. Naglašavam da ne treba pričati ostrašćen, sa jetkošću u glasu. Pričati znači mirno i staloženo iznositi činjenice bez bilo kakvih nacionalističkih veličanja ili etiketiranja. To neće doprineti kultu sećanja, a može stvoriti nove tenzije kojih je i ovako previše u današnje vreme.

o Postojanje zla u ljudima oduvek je jedno od temeljnih pitanja. Jesmo li odista nemoćni pred sveprisutnim zlom?

– Zlo je u nama koliko i dobro. Svaki dan je borba u svakom od nas da ne načini zlo. Zlo nema mernu jedinicu i i najmanje zlo vredi kao i ono koje zauzima široke razmere. Boreći se na mikronivou čuvamo sebe od drugih kao i druge od sebe, što je još teže. Da li mogu da vam kažem da se ovo neće ponoviti? Ne mogu. Ne mogu vam ni objasniti kako je neko mogao da učini ovako nezamislivu stvar. Ja sam sasvim malim delom prče najavila sav taj užas. Stvari su bile mnogo strašnije. Meni lično je od svega je najstrašnije zataškavanje svega. Mogu vam reći da ću se boriti da svoju decu naučim da razlikuju dobro od zlog i da uvek stanu na stranu slabijeg. Ostaje nam da se nadamo da će klica dobrog prevagnuti i razviti najbolju moguću verziju čoveka u svakom od nas.

o “Svitanje” je dobilo i nagradu “Dragojlo Dudić” koju već 53 godine dodeljuje SUBNOR u Srbiji?

– Ova nagrada mi je posebno draga jer je žiri u Srbiji prepoznao temu o kojoj sam pisala. Konkurs Fondacije “Dragojlo Dudić” ima dugu tradiciju, a mogu da se prijave svi koji su napisali prozneilipoetske radoveotemama vezanim zaoslobodilačkeratove Srba. Konkurs je zanimljiv jer pruža mogućnost mladim i neafirmisanim piscima koji dobijajupreporuku za štampanje rukopisa, od renomiranog žirija na čelu sa gospođom Slavicom Garonjom, univerzitetskom profesorkom, kritičarem i književnicom. Konkursi su se prema mome dosadašnjem iskustvu pokazali kao najbolji mogući način da se roman promoviše. I ne samo roman već i mladi pisci koji ne mogu da objave svoje rukopise.