BOŽANSKI nadaren pripovedač, pre svega. Tako su ga opisali članovi švedske Akademije obrazlažući Nobelovu nagradu za književnost koja je te 2010. otišla u ruke Maria Vargasa Ljose, perunaskog pisca koji je preminuo prekjuče u rodnoj Limi, a ne u Španiji čiji je državljanin i stanovnik bio tokom velikog dela života.
Profimedija
Ta se 2010. pamti kao jedna od onih godina kada je ovo, najzvučnije među priznanjima Nobelovog komiteta pripalo piscu (za) kog je znala cela planeta.
Jer otkako je zakoračio na književnu scenu, Ljosu su pratile kontraverze, kritike neretko preoštre ali i ogromna čitanost, uzbuđenje publike pred svakim njegovim delom… A bilo je u tom ogromnom opusu koji je neumorno ispisivao gotovo do samog kraja, ponečega za baš svakog od nas. Jer u svojih je 89 godina Ljosa uspeo da oživi neverovatan broj različitih ličnosti, ne samo na papiru već i u samom sebi, da brani toliko različitih ideala i verovanja, uvek bivajući autentično kontraverzan, uspeo je da izmašta i podari čitaocu toliko raznovrsnih priča…
Ipak, sve vreme je dosledno verovao u jedno – u reči i njihovu moć, u to da se pisanjem može menjati istorija, da je ono čin pobune. A reči su ga slušale, ma koliko je često umeo da se požali kako mu slike i priče izmiču dok pokušava da ih obuzda i pretoči na papir. Naprosto, bio je majstor.
Nobelova mu je nagrada došla, rekli su tada, i zbog “njegove kartografije struktura moći i oštrih prikaza pojedinačnog otpora, pobune i poraza”. A linije su se tih Ljosinih mapa, unutrašnjih i spoljašnjih, neprestano iscrtavale, polazeći koliko iz njegovih unutrašnjih tačaka previranja kojih je bilo od najranijeg detinjstva, jednako kao iz vazda uzavrelog tla južnoameričkog kontinenta. Na koji je i on, kao zvezda latinoameričkog “buma”, tako spektakularno skrenuo pažnju cele planete još šezdesetih, kada su on, Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Hulio Kortasar zauvek nepovratno izmenili književnu mapu sveta. Sada je, kao poslednji među njima, taj svet napustio.
Profimedija
Od početaka, do kraja, Mario Vargas Ljosa ostao je veran svom vremenu, proživeo je i prelomilo se kroz njegov literarni imaginarijum sve što čini drugu polovinu stoleća za nama, ne samo na kontinentu kome je rođenjem pripadao. Prešao je i lični, dug i vijugav put od revolucionarnih šezdesetih do ultrakonzervativnih devedesetih, kada je nekadašnji vatreni levičar, upravo 1990, bio kandidat za predsednika Perua – kao predstavnik jedne stranke centra-desnice. Predsednik, srećom, nije postao. Srećom, jer bi imao manje vremena za pisanje, a to je jedina uloga bez koje nije mogao, za koju je bio predodređen. Da bude pisac, i to jedan od najvećih.
Posle niza romana do kraja uronjenih u društvenopolitička zbivanja, Ljosa je najpre “otkrio humor” kako su to opisali kritičari – i briljirao. Potom je ispisao i prvi svoj erotski roman, “Avanture nevaljale devojčice”, i uprkos tome što su stari čitaoci jedva uspevali da prepoznaju ovog novog Ljosu – ponovo je očarao svet, a čini to i danas, i činiće jednako još dugo u svetu bez njega.
Za “Novosti” je, tada, ustvrdio da je “u gotovo svim knjigama pisao o ljubavi, ali ljubav, pre ovoga, nije bila dominatna tema”.
Ljubavni put
JEDNAKO intrigantan kao i onaj ispisan spisateljskim mu perom, Ljosin je ljubavni put mapiralo nekoliko žena, počevši od “tetke Hulije”, bivše žene svog ujaka kojom se oženio sa 19, živeo sa njom u Parizu, da bi toj ljubavi podigao i literarni spomenik u romanu “Tetka Hulija i piskaralo” iz 1977. Skoro dve decenije kasnije, Hulija mu je uputila nežnu ali odlučnu literarnu repliku u knjizi “Ono što Vargitas nije rekao”, čiji se primerak sa posvetom “Mom sestriću Vargasu” čuva u biblioteci piščevog rodnog grada. Usledio je pola veka dug brak sa rođakom Patrisijom Ljosom, sa kojom je dobio troje dece i koja ga je kao “tiha snaga” pratila kroz lična previranja ali i književne uspehe i politička razočarenja i neuspehe. Posle razvoda, pre desetak godina, Ljosa se zaljubljuje u veliku zvezdu španskih medija, bivšu suprugu Hulija i majku Enrikea Iglesijasa, Izabel Prejsler, da bi se i ta glamurozna ljubavna priča okončala pre tri godine.
– Da bih mogao da napišem “Avanture nevaljale devojčice”, morao sam da dođem u ove godine i proživim sve ono što sam proživeo. Zato je, osim ljubavi, ovde reč i o nostalgiji, o detinjstvu koje je davno prošlo i za mog junaka i za mene – ispričao je našoj novinarki Ani Popadić u prvom od velikih intervjua, dodajući da “erotika obogaćuje ljubav”.
– Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo – rekao je tada, čovek koji je i u ljubavi proživeo više od jednog života.
Profimedija
Više je puta i našoj novinarki Ljosa ponovio koliko voli Srbiju, koliko ga raduje ogromna ljubav ovdašnjih čitalaca prema njegovim knjigama (dokazana i u nikad dužim redovima čitalaca koji su čekajući na potpis nobelovca “kampovali” pre knjižarom njegovog srpskog izdavača, “Lagune”), kako nosi lepe uspomene iz posete našoj zemlji devedesetih, kada je “u Beograd došao da podržim grupu intelektualaca i novinara koji su branili pravo na slobodno mišljenje i kritiku”, dok je Srbija bila u centru pažnje svetske javnosti, zbog ratova na Balkanu.
– Svi ti intelektualci i novinari koje sam upoznao imali su zajednički stav i aktivno učestvovali u političkim promenama – naveo je tad za “Novosti”, glasno ustvrdivši da Srbiji mesto jeste u Evropi, i ne podsećajući (kao istinski mag reči, pisane baš kao i javno izrečene) na to kako je u svojim kolumnama u španskom “Paisu”, objavljivanim u vreme NATO bombardovanja 1999. godine, podržavao agresiju na Srbiju kako bi “spasli Kosovare od uništenja”, čak okrivljujući NATO što nije započeo svoje bombardovanje 1990.
Nekoliko godina kasnije istoj je novinarski ispričao, govoreći o romanu “Burna vremena” i lažnim vestima, kako danas najviše laži fabrikuju vlasti i svetski moćnici.
Iskren, temperamentan, briljantan kakav jeste bio, do kraja uveren da intelektualac, pre svega pisac, ne sme da beži od politike makar i ponosno nizao sve same greške i promašaje – uspeo je da gotovo bez reči prizna, i prevaziđe, svoje greške. I da ne ukalja ljubav ovdašnje publike prema njemu, Mariju Vargasu Ljosi – piscu, velikom. Jednom od najvećih.