Niš – Pre tačno 25 godina 9. juna po podne, tokom noći i sve do zore 10. juna 1999. godine trajali su na aerodromu kod Kumanova razgovori o završetku agresije na SR Jugoslaviju i Srbiju i o prekidu neprijateljstava na KiM. O onome šta se događalo uoči i nakon potpisivanja Kumanovskog Vojnotehničkog sporazuma i usvajanja Rezolucije 1244 u UN, razgovarali smo sa general pukovnikom u penziji Vladimirom Lazarevićem, legendarnim komandantom odbrane SRJ i Srbije na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999, kasnije i komandantom Treće armije, pa zamenikom načelnika Generalštaba Vojske SRJ.
Najviše nas je interesovalo kako je organizovano i teklo povlačenje sa KiM posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma:
– Moram odmah da skrenem pažnju da posle 9. i 10. juna nije bilo nikakvog povlačenja srpskih vojnih i policijskih snaga sa teritorija južne pokrajine. To je netačno, jer nismo se povlačili, već smo po dogovoru sa državnim vrhom SRJ i Srbije i na osnovu sporazuma u Kumanovu realizovali operaciju izmeštanja naših vojnih jedinica, policijskog sastava, tehnike i naoružanja, ali i pomogli evakuaciju civila, koji su želeli da napuste Kosovo i Metohiju. I odmah treba reći, to svet mora da zna, da je do pregovora i došlo na zahtev NATO-a prvih dana juna, jer komanda Severnoatlantske alijanse nikako nije uspevala da nas porazi tokom agresije koja je trajala 78 dana. Nakon bitaka na Paštriku i Košarama, posebno nakon 26. maja kada su naše jedinice i njihovi hrabri pripadnici herojskim podvigom zaustavili pokušaj desetostruko brojnijih terorista OVK i njihovih pomagača iz NATO-a da izvrše kopnenu invaziju na našu zemlju preko granice sa Albanijom, taj isti NATO koji je je 24. marta 1999. započeo agresiju bez odobrenja UN priznao je da nam ništa ne može i zatražio je primirje.
Šta je dogovoreno u Kumanovu?
Osnovni cilj, što je na prvom mestu insistirao u svom zahtevu NATO, bio je apsolutni prekid svih neprijateljstava na Kosovu i Metohiji, a uz to dogovoreno je i neodložno, kako su isticali u NATO, izmeštanje snaga Vojske Jugoslavije i MUP-a van pokrajine. Dogovoreno je uvođenje vazdušne zone bezbednosti u širini od 25 kilometara iznad administrativne linije razdvajanja, kao i kopnene zone bezbednosti u dubini Srbije od pet kilometara prema Preševu, Vranju, Medveđi i Kopaoniku. Odmah iza toga usvojena je odluka da se odmah po izmeštanju vojnih i policijskih snaga naše zemlje van pokrajine formira takozvani Treći odred za specijalne namene, takozvani Kosmetski odred od 999 naših pripadnika (879 pripadnika Vojske Jugoslavije i 120 pripadnika policije). Bilo je predviđeno da se taj odred vrati na Kosmet. Isto tako, dogovorom od toga dana određene su lokacije za smeštaj i lociranje međunarodnih mirovnih snaga u okviru Kfora koje bi bile zadužene za funkcionisanje sistema na KiM. Što je od posebnog značaja, precizno su određeni termini kada će početi, ali i kada će se završiti izmeštanje. Operacija izmeštanja trebalo je da počne šestog dana od potpisivanja sporazuma, a da se završi 13. dana. Odmah da istaknem da smo izmeštanje završili 18. juna, odnosno pet dana ranije nego što je bio poslednji rok…
Kako je tekao i kakav je bio taj poduhvat?
Bez ikakvih dilema to je bila najteža, ali i najtužnija operacija u istoriji i postojanju Prištinskog korpusa, jedinstven poduhvat, veoma atipična i specifična operacija izuzetno važna za SRJ i Jugoslaviju u tom trenutku, ali i kasnije. Trebalo je napustiti matične kasarne, lokacije na kojim se boravilo decenijama, izmestiti vojne i druge jedinice na novi prostor, što je donosilo teško opterećenje kod svih pripadnika, od komandnog kadra do svakog vojnika. Jednostavno, najteže je bilo odvojiti se od svoje kasarne, od svog paviljona, svog poligona za vežbanje i sa moralno-psihološkog aspekta to nije bilo nimalo lako.
Da li je i koliko bilo problema?
U Prištinskom korpusu imali smo nekoliko godina pre toga dugu operaciju od strateškog značaja na odbrani SR Jugoslavije i Srbije i njenih državnih granica na frontu od 250 kilometara. Istovremeno smo, pored odbrane granica, nastojali bez prekida da u potpunosti ugušimo oružanu terorističku pobunu na teritoriji pokrajine i, svakako, na očuvanju bezbednosti ljudstva, tehnike i građana. Posle svega usledila je ta najteža operacija izmeštanja koju su pratile neprestane provokacije, napadi i pokušaji da se izazovu oružani sukobi. Tako se dogodilo da je već drugog dana operacije na izmeštanju vojske i tehnike NATO otvoreno organizovao povratak terorista iz Albanije i Makedonije, koji su vršili neviđen teror i zločine nad civilnim stanovništvom. Napadane su naše kolone i dva dana trajalo je blokiranje izvlačenja naših jedinica iz Metohije, preko Suve Reke prema Prištini. Izvršili smo za njih neočekivan manevar i potpuno drugim pravcem, preko Brezovice i Uroševca, stigli smo u Prištinu. Mnogo se ćutalo o tim danima, a to su autentični i pouzdani podaci, kada je, dok je Kfor mirno i ne reagujući kao da ga se to uopšte ne tiče, nemo posmatrao šta se događa, ubijeno i kidnapovano 36 pripadnika naše vojske. Njih 16 koje su teroristi kidnapovali nikada nisu pronađeni. A u tom trenutku, u tih nekoliko dana izmeštanja, sa nama je krenulo na hiljade civila, i Srba i pripadnika drugih nacionalnosti koji su bežali pred terorom, jer su znali šta ih čeka posle svega. Mi smo i o našem narodu brinuli danonoćno. Izmestili smo u četiri pravca prema Kopnenoj zoni bezbednosti nekoliko desetina hiljada pripadnika vojske i MUP-a, više hiljada borbenih sredstava i tehnike, pomogli evakuaciju na hiljade građana. Te naše marševske kolone bile su duge stotinama kilometara, procenjujem između 600 i 800 kilometara.
Šta je bilo posle 18. juna i završetka izmeštanja?
Najvažnije i osnovno – mi nismo kapitulirali i nastavili smo sa svojim redovnim aktivnostima u kasarnama u gradovima i mestima pored i blizu Kopnene zone bezbednosti. Pred nama su bili još ozbiljniji zadaci i obaveze – da očuvamo postignuto primirje i u praksi budemo angažovani na realizaciji odredbi iz rezolucije u Njujorku posle potpisivanja Kosovskog vojnotehničkog sporazuma. Kada smo već kod toga, moram da kažem nešto što je nepobitno: u prvoj rečenici Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija stoji zapisano da SRJ i Srbija imaju pun suverenitet nad Kosovom i Metohijom. Mi se jesmo izmestili sa teritorije pokrajine, ali smo neprestano sanjali o trenutku povratka. Taj san je nedosanjan za sve nas iz Prištinskog korpusa.
Antrfile 1
Kao Spartanci u Termopilima
– Za mene lično Paštrik i Košare su najveće bitke tokom agresije NATO-a, i ne smeju se nikada zaboraviti. Posebno i iz velikog razloga jer je poznati francuski pisac Patrik Beson odbranu Srbije, koja je branila sebe i svoju slobodu, ali i slobodnu Evropu, nedvosmisleno uporedio sa istorijskim i legendarnim podvigom kralja Leonide, komandanta cele grčke vojske, koji je sa svojih samo 300 Spartanaca i dobrovoljaca u Termopilima odbranio Grčku od nekoliko desetina hiljada Persijanaca… U najkraćem, odbrana Kosmeta po Besonu je bila podvig koliko i Spartanaca u Termopilima – rekao je general Lazarević.Antrfile 2
Zadivili smo svet
– Sa tugom i knedlom u grlu smo krenuli 12. juna, ali ipak dobro organizovani. Izvukli smo sve naše borbene efektive, svu našu netaknutu i neoštećenu tehniku. I zadivili smo svet. U NATO-u, prema čijim lažnim informacijama plasiranim u svetu smo bili uništeni, nisu mogli da veruju koliko je to disciplinovan marševski poredak bio. Skoro 20 godina kasnije savetnik predsednika SAD Donalda Trampa, general Mekmaster rekao je 2018. godine da je to naše izmeštanje u junu i po završetku agresije bio najveći neuspeh NATO-a i jer su tek tada, pošto su se uverili kako smo dobro organizovani i da izmeštamo našu neoštećenu opremu, bili svesni svog totalnog kraha. A ruski ministar odbrane maršal Sergejev je još 2000. godine rekao „da su NATO planeri, kada su videli prilikom izmeštanja Prištinskog korpusa našu tehniku, opremu i disciplinovano ljudstvo, padali u nesvest” – istakao je general Lazarević.
