VITALIJA Buzujeva, ruskog reditelja, zatičemo u montaži gde sa ekipom filmskih radnika, finišira dokumentarni film koji će ruskoj javnosti u godini obeležavanja osam decenija od velike pobede u Otadžbinskom ratu predstaviti razmere stradanja Srba u 20. veku. Tema nije nova, ali pristup i tehnike koje Buzujev koristi, intuicija koja ga vodi i duboko poznavanje srpskog pitanja, njegovu dokumentaristiku stavljaju u red umetničkih dostignuća svetskih kinematografa.
JASENOVAC Ustaški logor deo je dokumentarnog filma, Foto Privatna arhiva
Pre samih sunarodnika, film ruskog reditelja “Zona otuđenja. Treći rajh protiv Srba” premijerno će pogledati potomci srpskih logoraša na Međunarodnom festivalu vojnih dokumentarnih filmova RT.Doc “Vreme naših heroja”, u Banjaluci 19. maja.
Tema stradanja Srba u 20. veku dugo je bila zataškavana. Šta vas je najviše intrigiralo u toj priči – osvetljavanje prećutane istorije, motiv logora, ili činjenica da možda zlo nikada do kraja nije iskorenjeno?
– Sve pobrojano, bio bi precizan odgovor i iznad svega činjenica da u čoveku postoji neka zlokobna zona odbacivanja svega ljudskog, u kojoj zapaćeno zlo u nekim okolnostima i neretko podstaknuto religijom, postaje dominantan princip – rušilački i monstruozan.
Proučavajući istoriju stradanja Srba u 20. veku lično me je pogodila priča o srboseku, činjenica da su mnoge ustaše i Hrvati bili franjevci, ljudi koji su išli u crkvu, bili kršteni i izloženi rimokatoličkim uticajima. Činilo bi se da Hristovo učenje nalaže pomoć siromašnima i slabima, ali ovde se desila kombinacija klerikalizma i fašizma koja je porodila zverstva nezamisliva i samim nacistima koji nisu bili gadljivi na smrt i ubistvo. Zanimljivo je da su svi ljudi sa kojima smo razgovarali znali ko je bio Petar Brzica i šta je radio u koncentracionom logoru Jasenovac. Ta sećanje je živo, duboko potresno i opominjuće. Bolestan čovek, izvestan zakučak, ali onda saznajemo da je završio franjevački koledž u Bosni, i mnogo toga počinje da se razmotava, kao činjenica da su franjevci dali dozvolu za ubijanje, ubijanje u ime Hrista. I ne samo oni.
Ima li mesta poređenju Hrvatske pravoslavne crkve koja je formirana u vreme NDH sa Pravoslavnom crkvom Ukrajine?
– Govorio bih o radikalnom krilu, o radikalnim ljudima, onima koji su u jednom trenutku odbacili učenja i standarde pravoslavlja. Ipak, ne bih stavio znak jednakosti između Ukrajine sada i Hrvatske u vreme NDH. Naravno da postoje sličnosti i jedna se odnosi na to da u vreme kada se Jugoslavija raspadala niko nije hteo da sluša niti čuje Srbe.
Postojala je matrica – Srbi su glavni krivci. Sada je Rusiji nametnuta uloga krivca. Sa zapadne tačke gledišta, svet je crno-beli. Ili si beo i na strani Evrope, ili si crn i kriv.
JASENOVAC Ustaški logor deo je dokumentarnog filma, Foto Privatna arhiva
Kakva je bila uloga filma u kreiranju istorije i koliku odgovornost nose režiseri kada biraju teme poput rata?
– Uloga mojih filmova nije da nudi tumačenja i nameće zaključke. Jedno od potresnih svedočanstava koje smo zabeležili snimajući poslednji film jeste vezano za heroinu rođenu u logoru koju su izneli u kutiji za cipele. To je tako emotivno i dirljivo i glavno je da ljudi znaju da se dogodilo. Jedna od heroina naše priče je i Dobrila Kukolj, koja je preživela strahote Jasenovca. Ovu priču je pričala skoro 90 godina, ali sada je shvatila da je ona važna i za Rusiju. Ljudi sami govore o tome, a mi opominjemo – slušajte ih, molim vas uzmite u obzir njihovo mišljenje kada nešto radite, nemojte ostati gluvi, jer ako se oglušite o ove istine desiće se rat, zlo će se povampiriti. A ako vidite i čujete, onda će možda pronaći opcije koje uvažavaju sve strane i sve ljude.
Da li uvid u stradanja Srba u Drugom svetskom ratu nudi objašnjenje za ratove devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije?
– Razgovori sa istoričarima i uvid u arhive ubedili su me da je zlo seme davno posejano i da do danas ono nije uništeno. Zapanjujuće je da je Starčević, autor knjige o Srbima, tvrdio da etimologija reči “Srbin” otkriva latinski koren servus, što znači “rob”.
Apsolutna besmislica, ali tom čoveku su podizani spomenici i njegovo učenje ni danas ne gubi na aktuelnosti u pojedinim krugovima. Na festivalu u Drvengradu, predstavljen je moj film “Bosanski raskol” posvećen događajima i ljudima koji su devedesetih prošli kroz vihor rata. Sastanak sa piscem iz Istočnog Sarajeva, Željkom Pržuljem, koji se borio u Sarajevu i pisao apsolutno neverovatne priče o tim ljudima, bio je neobično važan za mene. Zapadno tumačenje srpske odgovornosti za granatiranje Sarajeva nije odgovaralo istini. Borba se vodila za svaki kvadratni metar.
U vreme minulih ratova izveštavali ste sa linije fronta. Da li je to bio poziv profesije ili vaša lična inicijativa?
– Prva zemlja koju sam posetio kao dete bila je Jugoslavija. Ovde su živeli naši rođaci, deca prvog talasa emigranata. Za mene, Jugoslavija je bila drugi dom. Kada je počeo rat, zamolio sam redakciju ruskih novina da oformi ekipu koja bi izveštavala sa ovih prostora, bliže liniji fronta. Pokušavao da čujem stavove različitih strana. Zanimalo me je mišljenje Hrvata, Slovenaca, ali oni nisu hteli da razgovaraju – sa obrazloženjem da sam Rus. Isto je i sa Kosovom na koje ne mogu da odem, zato što sam Rus. Ispostavilo se da samo Srbi žele da iznesu svoje stavove. Tih godina sam bio u istočnoj Slavoniji, slao materijal sa mesta gde su bili stacionirani naši “plavi šlemovi”, razgovarao sa mnogim ljudima, između ostalih sa Karadžićem.
Kakav utisak je na vas ostavio Radovan Karadžić?
– Upoznao sam ga u Beogradu, u hotelu “Interkontinental”. Umakao je jagode u šlag i govorio o ratu. Zasuo sam ga pitanjima, sećam se. Pričao je o događijma u Bosni i sve vreme me nije napuštao utisak da je reč o posebnoj osobi, kreativnoj, poetičnoj, ali i pronicljivoj i hrabroj.
Iz perspektive nekoga ko se pomno bavio istorijom 20. veka, kako objašnjavate progon Milorada Dodika i izazove sa kojima se danas suočava Republika Srpska?
– Dodik je beskrajno interesantan čovek sa kojim sam imao priliku da pričam i u njemu spoznam ne samo vrhunskog političara i državnika već i čoveka koji u svakodnevnom životu baštini srpsku tradiciju. Suština onoga što se dešava u RS može se objasniti time da niko ne želi da sluša argumente srpske strane, jer “plan” ne podrazumeva dijalog već pretpostavku da stvaranje Republike Srpske narod duguje Zapadu pa je zato u obavezi da se pridruži NATO i stavi pod kontrolu EU. Ali Dodika je nemoguće ućutkati. Analogije sa prošlim vremenima su neporecive. Srbofija nikada nije iskorenjena.
Foto Privatna arhiva
Metafizičke veze naših naroda
AKAKO objašnjavate činjenicu da je srpsko-ruske veze često teško objasniti racionalnim argumentima?
– Sličnost jezika je neverovatna. Ljudi ne znaju ruski, ali vas razumeju. Rusu je takođe teško da nauči srpski, ali sasvim razume jezik. Posredi je nešto zanimljivo, neka vrsta metafizičke veze. Kada je moj otac prvi put došao u Jugoslaviju, kao polarni istraživač i po prirodi aktivna i znatiželjna osoba, odlučio je da od Zvezdare ode peške do Avale.Vratio se sledećeg dana. Put nije bio dug, objasnio je, ali je usput bio pozvan na četiri venčanja i dve sahrane. Saznavši da je Rus, svi su želeli da ga ugoste i počaste. Vratio se inspirisan činjenicom da nije bilo nikakve jezičke, moralne ili etničke barijere.