SEĆANjE Petra Živkovića počinju upravo od 1902. godine i njegovog premeštaja u Kraljevsku gardu, po njegovom svedočanstvu on u trenutku prekomande nije bio upoznat za zaverom, štaviše smatrao je da prekomandu dobija zasluženo, kao jedan od najboljih mladih oficira.
UBEĐENjE Oficiri su smatrali da je ceo narod ponižen, što je Aleksandar doveo na presto Dragu, Foto “Vikipedija”
Evo kako je on to zapisao u svojim memoarima:
„Kao mlad konjički potporučnik u trećoj godini oficirske službe septembra 1902. godine premešten sam iz Prvog konjičkog puka „Obilić“ iz Niša u eskadron Kraljevske garde. Od ženidbe Kralja Aleksandra Obrenovića neraspoloženje prema njemu zbog iste, naročito se osećalo u oficirskom koru. Oficiri su smatrali kao i ceo narod da je ponižen, što je njegov Kralj popeo na presto Dragu koja je bila mnogo starija od njega (15 godina) pored toga kad je napustila položaj dvorske dame kod Kraljice Natalije, uživala je vrlo rđavu reputaciju u Beogradu jer su se mnogi hvalili, da su sa njom bili u intimnoj vezi (Pavle Marinković, Đoka Đorđević konjički potpukovnik i drugi).
Zato iz gore navedenog moj premeštaj za Kraljevu gardu nije me obradovao, iako je to bilo naročito odlikovanje pošto su me u Gardu premestili ne po protekciji već na zahtev Komandanta Kraljeve garde kao jednog od najboljih mladih konjičkih oficira u Nišu. Kad sam odlazio iz Niša oficiri iz konjičke brigade, posle zajedničke večere, ispratili su me na stanicu. Pri ispraćaju bile su upadice od mojih drugova meni ovako: – Ideš da služiš Kurvu! Može se zamisliti, kakvo je bilo moje raspoloženje, što odlazim u Kraljevsku gardu, mesto da se radujem. U to doba mi nije bilo ništa poznato, da li je u Beogradu već postojala među mlađim oficirima zavera protiv Kralja Aleksandra i Drage.
Po mom dolasku u Beograd dugo se nisam u istom zadržao, već ceo Dvor je krenuo za Niš novembra 1902. gde je Kralj proveo svoju slavu Svetog Nikolu, te zato sam i ja morao sa eskadronom da odem u Niš. Januara 1903. vratili smo se u Beograd.
UBEĐENjE Oficiri su smatrali da je ceo narod ponižen, što je Aleksandar doveo na presto Dragu, Foto “Vikipedija”
Na dan proglasa Kraljevine, 22. februara, bila je priređena večera u dvoru za diplomatski kor, te su toj večeri prisustvovali svi gardijski oficiri. Toga sam dana proizveden za poručnika. Moja klasa je imala oko 80 pitomaca ali zbog budžeta proizvodstvo je bilo delimično, tako da je proizvedeno svega 20 a ja sam bio 15. u rangu.
Posle večere, kada su Kralj i Kraljica držali serkl sa gostima, prišla je grupi gardijskih vodnika Kraljica Draga i čestitala mi čin sa rečima:
– Čestitam vam čin i želim da se ugledate na poručnika Mladena Lukićevića koga smo poslali u Rusiju i na Svetu Marinkovića, koji je otišao na Višu školu, pa i vi da pođete njihovim putem.
POSLE večere sam sa još nekoliko mojih drugova (Boško Pačić, Danilo Beli Marković i dr) otišao iz dvora kod Kolarca. Bili smo raspoloženi i u gardijskoj paradnoj uniformi. U desnoj sali kafane Kolarac zauzeli smo jedan sto u blizini koga se nalazio sto sa više mlađih oficira mojih drugova iz gimnazije (Anta Antić, Jova Mirčić, Bora Jančić i dr.) koji su stariji po klasi od mene (28 klasa) jer su otišli u Vojnu Akademiju iz 6 razreda a ja sa mature. Kao stari prijatelji i drugovi oni su mi u šali dobacili sa svog stola: – Lako je tebi, ti si sada u Gardi, pa si dobio poručnički čin kao takav itd. Ja sam na to odgovorio: – Jeste dovela me je da je čuvam, pokazujući na sliku Kraljičinu koja je visila na zidu preko puta moga stola. Pomenuti oficiri bili su već u zaveri, a ja o tome ni pojma nisam imao. Zato mi priđe Anta Antić i reče: Ćuti i pazi šta govoriš; upitao me, kad možemo da se vidimo. Ja sam mu zakazao, ne znam tačno dan, u kasarni kad sam bio dežurni, pošto smo tada mogli da razgovaramo. Znam da je to bilo marta meseca. Kad je Antić došao ugovorenog dana razgovarali smo opšte o Kralju Aleksandru, Dragi i njihovoj ženidbi. Ja sam tom prilikom rekao, da se osećam vrlo neugodno, što sam u Kraljevoj gardi i rado bih istu napustio samo kad se to ne bi rđavo tumačilo. Rekao sam mu da su me naročito revoltirali pojedini postupci kraljevskog para kada sam ih pratio u partiji na raznim izletima, koje su pravili u fijakeru van varoši (ljube se u mom prisustvu, podoficira i vojnika, što je jako rđavo uticalo na nas). Jednom u Nišu kad smo izašli u šetnju ka Niškoj banji sišli su sa kola i išli peške. Kraljica se prenemagala, da ne može da pešači, a Kralj je pred svima nama rekao: – Hajde, hajde, moraš da šetaš, pa će biti beba. To je bilo posle onog famoznog njenog porođaja, itd.
Kad sam sve to ispričao Antiću, onda mi on otvoreno reče, da neće dugo ovo trajati, ima zavera među oficirima i da će s njima brzo biti svršeno i ako želim, mogu i ja stupiti u zaveru. Na ovo sam mu odgovorio, ako je tako odmah stupam i gotov sam, da sve učinim, što stoji do mene, ali pod uslovom da nikome ništa ne govori o meni, jer sam gardijski oficir, a sve ću uraditi što mi bude kazao, jer sam ga smatrao kao mog najboljeg druga i prijatelja iz škole“. .
DRAGIŠA Vasić je u svojoj knjizi posvećenoj Majskom prevratu, pod nazivom „1903“, ovako opisao dolazak potporučnika Petra Živkovića u Beograd:
„Zadatak oko pridobijanja gardijskih oficira na dvorskoj službi bio je jedan od najtežih. Moralo se raditi najobazrivije, jer je najmanji pogrešan korak u ovom poslu mogao izazvati nedogledne posledice. Prvi pokušaj koji su učinili bio je sa sinovcima generala Save Grujića, koje je najpre trebalo pridobiti, pa zatim iz konjice, u kojoj su služili, proturiti u gardu. Pridobijanje njihovo olakšala je, umnogom, njihova najstarija sestra Mara Grujić, utičući na braću da slobodno priđu društvu nezadovoljnih oficira, sa kojima se ona u svemu slagala, odabravajući njihove težnje. A pristanak ove dvojice oficira bio bi od značaja još i zbog toga što bi se tako i preko sinova zadobio i sam general, uvek vrlo uticajan član radikalne stranke. Čim su braća Grujići potpisala spisak, njihova sestra otputovala je ocu u Carigrad, gde se on kao poslanik na turskom dvoru nalazio, te mu saopštila šta se u Beogradu sprema. Za to vreme i za stupanje njegovih sinova u gardu bio je angažovan major Blaznavac, rođak kraljev i komandir eskadrona kraljeve garde. Iako ni slutio nije zašto ih za gardu preporučuje, on je kao dobar čovek i drug, uz to lepo raspoložen prema Grujićima, dobro odgojenim mladim ljudima, odmah pristao da se za njih zauzme. Ali, i pored najbolje volje i velikog zauzimanja Blaznavčevog, uspeh nije došao, jer je kralj odbio njegovu molbu sa razlogom što mu se general činio podozrivim i nesigurnim. Posle ovoga neuspeha, i po drugi put preko majora Blaznavca, zaverenici su pokušali sa jednim od oficira iz unutrašnjosti, za koga se pouzdano računalo da će zaveri prići. Ovaj pokušaj ispade im povoljno, jer je ubrzo objavljen novi raspored o premeštaju konjičkog potporučnika Petra Živkovića za vodnika kraljeve garde. Onoga dana kad je ovaj oficir stigao na beogradsku železničku stanicu, dočekao ga je poručnik Antić. Smesta, posle pozdrava, Živković je stao da nagrđa kralja, kraljicu i one koji su ga premestili, pitajući svoga druga šta će on uopšte u gardi kad mu tamo nije mesto”
Ispostaviće se da mu je sudbinski mesto bilo baš tu na Dvoru, i da će ovaj premeštaj njegovu vojničku, kasnije i političku karijeru dovesti do neslućenih visina.
OGRANIČENjA ZBOG BUDžETA
POSLE samo nekoliko meseci provedenih u Gardi, dolazi i prvo unapređenje Petra Živkovića u čin konjičkog poručnika. Svega jedna četvrtina iz njegove klase je unapređena zbog ograničenje u budžetu. Svakako je unapređen zbog toga što je bio Gardijski oficir, što je raspoređen na službu u Dvoru. A to je omogućilo da Živković ostvari prve benefite.
SUTRA: DVOGODIŠNjENE PRIPREME ZA UBISTVO KRALjA I KRALjICE
Preporučujemo
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
