Zapadnu političku i intelektualnu elitu zahvatio je talas mržnje koji je vrh dostigao u atentatima na dvojicu lidera – Donalda Trampa i Roberta Fica. Tome su prethodili meseci brutalne medijske satanizacije, nipodaštavanja drugačijeg mišljenja, gde su nekoliko meseci kasnije, u nekim medijima i na društvenim mrežama, proglašeni za legitimne mete. Napad na Trampa i Fica desio se u pregrejanoj političkoj klimi, u kojoj se sve više izveštava o neskrivenim podelama u društvu. Stvara se nova „normalnost”, u kojoj je očekivano da politički neistomišljenik bude verbalno napadnut svim sredstvima ili da se steknu uslovi da neki „slučajni” strelac pokuša da uzme stvar u svoje ruke.
Nakon svega, postavlja se pitanje preti li orvelovsko stanje novim haosom s nesagledivo tragičnim posledicama. Postaju li nekada demokratski svet i politički život u njemu, prilično primitivni i puni jezika mržnje i da li će na takvoj političkoj sceni nerazborit i pametan čovek biti potpuno izjednačeni? I kada će se u plimi mržnje, bezvlašća i beznađa neko ozbiljno pozabaviti sprečavanjem nekih mračnih događaja koje može da donese svaki novi dan?
Džejms Dejvid Vens, senator iz Ohaja i mogući potpredsednik SAD u slučaju Trampove pobede, na platformi „Iks” je još pre povlačenja Džozefa Bajdena iz trke napisao: „Centralna premisa izborne kampanje Bajdena je da je predsednik Tramp autoritarni fašista koji se mora zaustaviti po svaku cenu. Takva retorika je direktno odgovorna za pokušaj ubistva predsednika Trampa.” To su reči koje, otkako su ispaljeni hici u pravcu Donalda Trampa, dominiraju iz redova republikanaca. Poruka je da je, pošto je levičarski blok predstavio Trampa kao opasnost za demokratiju i pravnu državu, on postao „slobodna lovina”.
A u Evropi deluje pomalo neverovatno agencijska vest da je grupa od 63 poslanika Evropskog parlamenta zatražila od EU da povuče mađarsko pravo glasa u bloku, kao odgovor na nedavne posete mađarskog premijera Viktora Orbana Moskvi i Pekingu. Poslanici su rekli da je Orban namerno navodio da te posete vrši u ime cele EU, iako za to nije imao ovlašćenja. „Premijer Orban već je naneo znatnu štetu iskorišćavanjem i zloupotrebom uloge Predsedništva saveta. To zahteva realne akcije, kao što je suspendovanje glasačkih prava Mađarske u savetu, pošto je praksa pokazala da verbalne osude ove situacije nemaju efekta”, navedeno je u pismu koje je objavljeno na „Iksu”, prenosi Rojters. Koji je greh premijera Orbana? To što pokušava da inicira mirno rešenje koje bi, za početak, dovelo do prekida besmislenog rata u Ukrajini.
Bilo da je reč o ostrašćenosti tzv. evropske političke elite ili nekom drugom razlogu, time se onemogućavaju rast i napredak, a otvara se opasnost od nekih vrsta socijalne patologije, koja se potom, u takvoj atmosferi, prenosi na pojedinca. Nakon svega, neki samopotvrdu i sigurnost mogu da osete u neposrednom dodiru s oružjem, a sreću u smrti proklamovanog neprijatelja. U jednom ispitivanju javnog mnjenja iz prošle godine 33 odsto republikanaca i 13 odsto pobornika demokrata izjasnilo se da bi po njihovom mišljenju „američke patriote” u slučaju nužde morale da pribegnu i nasilju kako bi „spasile” Ameriku. Naravno da se i jedni i drugi smatraju „pravim” patriotama. Da li će svi staviti prst na čelo i razmisliti o mržnji koja je uzela maha, ne samo među Amerikancima?
Opšti talas agresivnosti odavno je zapljusnuo i deo javnog prostora u Srbiji. U našem društvu iz pojedinih krugova se dugo forsiraju duboke podele ispunjene političkim i verbalnim nasiljem. Mete su nacrtane istaknutim političkim liderima, predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovim saradnicima Ani Brnabić, Milošu Vučeviću, Aleksandru Vulinu i drugima. S druge strane, na udaru tabloida često se nađu i opozicioni lideri, poput Dragana Đilasa, ali ne i njihova deca, za razliku od Aleksandra Vučića, čiju celu porodicu već godinama proganjaju u opozicionim medijima i na društvenim mrežama. Ali, po pravilu, nadležna udruženja i organizacije iz zemlje i inostranstva na to ne reaguju – ili to nazivaju slobodom govora i mišljenja.
Da govorimo o globalnom fenomenu koji nije specifičan za SAD, već se širi na ostatak sveta, ističe Petar Đurđev iz Centra za društvenu stabilnost. Za „Politiku” naglašava da je u nekoliko navrata kad je bio u SAD imao priliku da svedoči toj dubokoj ostrašćenosti i polarizovanosti, gde su mediji i intelektualci o pojedinim događajima izveštavali iz dijametralno suprotnih stavova, iako je više nego jasno da je bilo tendenciozno, s jedne ili druge strane.
„Čitavi ovi procesi, s obzirom na njihovu rasprostranjenost, moraju imati neku povezanost i zajednički imenilac. To su globalni fenomeni upravljanja političkim tokovima u čitavom svetu gde se koriste iracionalni motivi poput straha, mržnje i netolerantnosti, preko kojih se nameću neke političke agende gde neformalne strukture uspevaju da svoje političke programe nametnu legalno izabranim predstavnicima vlasti, naročito u demokratskim društvima. Ako pogledamo SAD, vidimo tu suprotstavljenost koja je stvorena između republikanskog i demokratskog tabora. Ne možemo da ne primetimo da i u našem društvu postoji jedna grupacija intelektualaca i pojedinih medija koji upravo na politici podele pokušavaju da formiraju javno mnjenje”, kaže Đurđev.
Sociolog Vladimir Vuletić kaže da je netolerancija, pa i mržnja prema drugima i drugačijima, posebno prema političkim neistomišljenicima i protivnicima, oduvek postajala. Ako se osvrnemo na sve građanske ratove, revolucije, kraljeubistva i političke atentate, lako ćemo zaključiti da se netolerancija i političko nasilje javljaju u talasima kroz čitavu istoriju, navodi on za naš listi i dodaje da se čini da smo sada na početku novog talasa političke netolerancije. „Doskora smo živeli u svetu u kojem je bilo rašireno uverenje da su padom komunizma rešeni svi veliki istorijski sporovi. Globalne vladajuće i medijske elite širile su predstavu o kraju istorije, a apatiju sve većeg broja građana, ako su uopšte mislili o njima, videli su kao izraz njihovog prećutnog saglasja s uspostavljenim društvenim i političkim poretkom. Zato im sada deluje neshvatljiv bes ljudi koji ne dele istu perspektivu”, kaže Vuletić.
Petar Đurđev pita u čijem je interesu da postoji tako podeljeno društvo i dodaje da tako razdrobljeno, polarizovano i podeljeno društvo najlakše postaje plen tuđih interesa – ekonomskih, političkih i vojnih. „Prva i osnovna stvar koja nas može vratiti na temelj normalnog diskursa i dijaloga u politici jeste da stavimo društvo i državu u prvi plan u političkim i drugim nastupima. S druge strane je uvažavanje ličnosti i važnosti života svih aktera društvenog života. Svakome treba da bude opomena ono što se desilo kad su iz pojedinih medija registrovanih u inostranstvu javno upućeni pozivi na ubistvo sina predsednika Srbije. Šta takve poruke mogu da donesu za našu demokratiju i da li mogu da doprinesu stabilnosti našeg društva? Ako ne, onda je jasno da je njihov osnovni cilj produbljivanje razdora, stvaranje haosa i u takvom stanju nikome ništa ne može da bude dobro. U ovakvim situacijama svako društvo mora da pokaže stepen zrelosti i trezvenosti, da prepozna te stranputice koje postoje i urušavaju legitimnost demokratskih procesa i da tako sačuva puno poštovanje života, porodica i čitavog demokratskog sistema”, navodi Đurđev.
Vladimir Vuletić ukazuje da je velika sličnost između nekadašnjih socijalističkih i sadašnjih globalnih liberalnih elita, kako u verovanju da njihova vladavina predstavlja „naučno” utvrđen kraj istorije, odnosno najbolji mogući poredak, tako i u suprotstavljanju onima koji tu predstavu dovode u pitanje. Za političke nemire i ogorčenje sve većeg broja ljudi, oni krive takozvane populiste. „Možda Tramp i njemu slični koriste nagomilani bes masa zbog izneverenih obećanja i gubitka perspektive, ali sigurno oni nisu proizveli takvo stanje. Ugrožena i sve nesigurnija globalna poslovna i politička elita, uprkos tome, podstiče neprijateljstvo prema svima koji ugrožavaju njihovu vlast bilo da je reč o liderima ili masama koje slede te lidere. To se čini, pre svega, podsticanjem kulturnih podela na levicu i desnicu. Umesto oko ekonomskih i političkih tema, sada se podele usmeravaju na identitetska i ekološka pitanja, i time pažnja preusmerava s raspodele bogatstva i održivosti postojećeg ekonomskog i političkog sistema”, kaže Vuletić.
Dodaje da je društvena sklonost ljudi da se grupišu i da razvijaju socijalnu distancu prema pripadnicima drugih grupa, bez obzira na čemu se te podele baziraju. „Socijalna istraživanja pokazuju da čak i kad je reč o potpuno nasumičnim podelama na eksperimentalne grupe A i B, pripadnici grupe A favorizuju članove svoje grupe i obratno. To grupisanje je još izraženije kad postoji neka osobnost ili se stvori uverenje da postoji osobena razlika između ljudi. Poslovice, poput onih da svaka ptica leti svome jatu i da se sličan sličnom raduje, živopisno svedoče o toj pravilnosti. S druge strane, postoji tendencija da se između grupa razvija rivalitet, posebno ako se grupe dovedu u situaciju da se takmiče ili bore za neke ograničene resurse ili vrednosti. Saradnju među političkim grupama moguće je očekivati jedino kad se udruže u odbrani od zajedničke pretnje ili suprotstavljanja nekoj trećoj grupi”, zaključuje Vladimir Vuletić.
Gde su granice sukoba
Istorija pamti da se u međusobnoj borbi išlo i do potpunog istrebljenja rivalskih grupa, podseća Vladimir Vuletić i dodaje da u cilju izbegavanja takvog, po sve potencijalnog smrtonosnog ishoda, ljudi, prema jednom shvatanju prihvataju da se povinuju hegemoniji neke više sile. Prema drugom shvatanju, sukobi se mogu prevazići ako svi prihvate iste vrednosti. „Jedna od takvih vrednosti je demokratija, čija je osnovna funkcija da reguliše raspodelu političke moći. To znači da do porasta političke netrpeljivosti i sukoba dolazi ili kad hegemonija centralne sile slabi, ili kad ljudi prestanu da veruju u zajedničke vrednosti. Izgleda da smo zakoračili u period u kojem istovremeno slabi autoritet hegemone sile, ali i poverenje u zajedničke vrednosti”, kaže Vuletić.
U odbrani hegemonije i postojećih vrednosti dominantne elite koriste sva sredstva koja im stoje na raspolaganju, uključujući medijsku propagandu, satanizaciju političkih protivnika, kontrolu komunikacija itd. Tako se dolazi do paradoksalnog zaključka da demokratiju ugrožavaju ponajviše oni koji se deklarativno najviše zalažu za nju i da se dominantne političke elite ne bore za vrednosti i demokratiju, nego za sopstvene interese.