PRE 110 godina, 3. aprila 1915. kao ratna bolničarka Valjevske bolnice, od pegavog tifusa podlegla je velika srpska slikarka, koja je našoj umetnosti otvorila vrata modernizma – Nadežda Petrović (1874-1915).
Foto Ljuba Ranković
Umrla je rano, na polju časti i rodoljublja, a ceo život provela je u strasnoj borbi za obnovu i kulturni razvitak svog naroda, kako je to svojevremeno primetio njen bliski prijatelj, slikar Branko Popović.
Ipak, prema rečima Popovića, koji je organizovao njenu posthumnu retrospektivu u “Cvijeti Zuzorić”, slikarstvo joj je bilo – dionizijski vedro:
– Nadeždu Petrović je i sama smrt zatekla u jednoj takvoj razdraganosti i neizmernom duhovnom bogatstvu i snazi – rekao je Popović, 14. decembra 1938. otvarajući izložbu koja je njeno celokupno delo prvi put prikazala Srbiji u punom sjaju. – To sam video i duboko osetio kada je posetih bolesnu u valjevskoj bolnici, 1915, u prolazu sa fronta za beogradsku vojnu bolnicu, i sam bolesnik od pegavog tifusa. Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresli smo tada za poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana.
Foto Muѕej savremene umetnosti
Paleći sveću na dvadesetogodišnjicu Nadeždine smrti, Milorad Pavlović Krpa, publicista, prevodilac i urednik “Narodne odbrane” časopisa sa kojim je slikarka sarađivala, prisetio se njene hrabrosti i nesebičnosti, dok je negujući bolesnike u Valjevskoj bolnici, na stotine njih otimala iz čeljusti smrti:
– Spasavajući druge, sama je pala. Stotine je spasla, ali je sebe žrtvovala. Umrla je kao što umiru junaci – sa osmehom na usnama i dubokom verom u oslobođenje i ujedinjenje… Nadežda je pala na polju časti i dužnosti. Njen život i rad služio je kao sjajan primer mladom pokolenju kako se živi i umire za ideal slobode i otadžbine.
Da se ne zaboravi
OVELEŽAVANjU 120 godina od osnivanja Kolonije “Sićevo” i 110 godina od Nadeždine smrti, pridružila se beogradska Galerija 73. Tim povodom, u ciklusu obeležavanja Dana Galerije 73, u junu, kako nam je otkrila direktorka Mirela Pudar biće održana izložba “Izbor iz umetničke zbirke Kolonije Sićevo”, u saradnji sa Galerijom savremene likovne umetnosti iz Niša koja baštini ovu kolekciju.
– Na taj način daćemo svoj doprinos naporima da se ne zaborave znamenite ličnosti naše likovne scene koje su utemeljile ovu koloniju, ali i decenijama bogatile njenu zbirku. Drugi važan razlog je što su Đorđe Kadijević, jedan od naših osnivača, kao i Ljubica Miljković, naš dugogodišnjeg saradnik, dali svoj profesionalni doprinos u očuvanju kolonije – objašnjava sagovornica.
Rođena u Čačku 1874. godine u porodici Mite Petrovića, predsednika Poreske uprave i Mileve Zorić, sestre Svetozara Miletića, Nadežda je u Beogradu završila višu devojačku školu i položila učiteljski ispit. Slikarstvo je učila kod Đorđa Krstića i Kirila Kutlika, da bi se potom uputila na studije u Minhen. Usavršavala se u Italiji i Parizu. Ali, jaka vezanost za sredinu iz koje je potekla, nikada je nije napuštala.
Foto Narodni Muzej Srbije
– Kuća njezinih roditelja bila je jedna od onih čestitih i rodoljubivih starinskih kuća srpskih – svedočila je svojevremeno Delfa Iv. Ivanić, sa kojom je slikarka osnovala “Kolo srpskih sestara”, primetivši kako su svi članovi ove porodice bili talentovani, “pomalo crtali, slikali, pevali, pisali, svirali…” – Iako je činovnička plata i onda bila mala i ako imanje nije bilo veliko i malo je donosilo, u njoj je bilo mesta i hleba ne samo za devetoro dece, braće i sestara Nadeždinih, za po koju staru tetku ili rođaku, već i za koju sirotu drugaricu, Nadeždinu, ili njenih sestara. I tako je u njenom roditeljskom domu bilo uvek puno, uvek živo kao u košnici, i ko je god u nj ušao, bivao je prijateljski i srdačno dočekan i kraj sve teskobe kuće, bivalo mu je nekako široko i toplo.
Finalne pripreme za Spomen muzej
PRE dve godine, Narodni muzej Srbije, koji čuva veliki deo ostavštine slikarke, obeležio je 150 godina njenog rođenja izložbom “Nadežda Petrović: Modernost i nacija”, koja je obišla region, dok su trenutno, u godini kada se obeležava 110 godina od smrti, u finalu priprema za otvaranje postavke u obnovljenom Spomen-muzeju Nadežde i Rastka Petrovića. Naime, ova vila u Profesorskoj koloniji, koju je našoj krovnoj muzejskoj instituciji poklonila njihova sestra Milica Luković, sticajem različitih okolnosti, propadala je gotovo četiri decenije, i uskoro bi trebalo da otvori vrata za posetioce.
Njena prijateljica prisetila se i kako je 1912. i 1913. u balkanske ratove stupila zajedno sa vojskom:
– Ona je na svim previjalištima. Javor, Prizren, Vezirov most, Retke bukve, polja su njene delatnosti i energije. Nju nije strah ni arapskih boginja, ni tifusa, ni kolere. Najzad na Retkim bukvama pada i sama obolela od kolere, ali njen snažni organizam pobeđuje i mi je vidimo opet zdravu, vedru i za rad ornu. Godina 1914. zatiče je na slikarskim studijama u Italiji. Odmah po upućenom ultimatumu Srbiji, kreće za otadžbinu… Na Mačkovom kamenu, u Kragujevcu, Stepojevcima i najzad u Valjevu, leglu zaraze pegava tifusa, vidimo je kako se ne odmiče, od naše obolele vojske. Ni jednog trenutka ne pomišlja na sebe i svoje, kao i na opasnost koja nad njom lebdi. Ona, uostalom, nije ni naučila da misli na sebe…