ČOVEK O KOJEM SU SANjALI NADREALISTI: Preminuo Robert Bob Vilson (83), velikan pozorišne avangarde

JEDAN od najznačajnijih reditelja svetske pozorišne avangarde Robert Bob Vilson preminuo je u 83. godini, potvrdio je njegov Watermill Center iz Njujorka, navodeći da je umro posle kratke, ali teške bolesti.

foto M.Labudović

Slavni američki reditelj bio je i scenograf, arhitekta, koreograf, video umetnik. U Beogradu je boravio nekoliko puta,premijerno 1971.godine kada je na poziv Jovana Ćirilova gostovao na Bitefu. Čovek koji je na ingeniozan način pomerao umetničke granice, rođen je u Vaku u Teksasu.

– Odrastao sam u malom gradu u kome nije bilo ni pozorišta, ni galerije, ni muzeja, a kada sam doša u Njujork prvo sam otišao na Brodvej i u Metropoliten – otkrio je publici pre deset godina na jednom predavanju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu legendarni Vilson. – Ni tada, kao ni sada, ništa mi se od toga nije dopadalo. Onda sam otkrio koreografije Džordža Balanšina, Majkla Kanigema, muziku Džona Kejdža i apstraktni balet, koji mi je svojim virtuelnim prostorom ostavljao mesto za razmišljanje.

Vilson je završio arhitekturu na Teksas univerzitetu i bruklinskom Prat institutu. Studirao je umetnost u Parizu,a kada je sredinom 60-tih stigao u Njujork postao je deo avangarde i zajedno sa grupom istomišljenika počeo da otkriva nove pozorišne forme. Pažnju je privukao već sa prve dve predstave (“Kralj Španije” i “Život u doba Sigmunda Frojda”), u izvođenju njegove trupe Byrd Hoffman School of Byrds. Voleo je da u njegovim komadima igraju obični ljudi (domaćice,nastavnici, beskućnici,bankari, advokati), tako da je ulogu Frojda poverio penzioneru kojeg je upoznao na železničkoj stanici, a kraljice Viktorije svojoj baki koja je prvi put napustila Teksas da bi igrala u njegovoj predstavi u Parizu. Isticao je da je za njega bavljenje umetnošću mogućnost da se postavljaju pitanja:

– Ako znamo već zašto nešto radimo, onda ne postoji razlog da to radimo. Stihove iz “Hamleta” naučio sam sa dvanaest godina, a znam ih i danas u svojoj 73. U njima je mnogo značenja,a da bi se došlo do jednog tumačenja, potrebno je obuhvatiti mnoga pitanja – objašnjavao je Vilson.

Na njegov umetnički život i razvoj, izrazit uticaj imao je jedan plemenit gest: u 27.godini usvojio je gluvonemog crnog dečaka da bi ga spasio od odvođenja u popravni dom. Uz njega je naučio jezik znakova,a s njim i neverbalnu komunikaciju koju je preneo na scenu. Dečak Rejmond Endrijus je učestvovao i nastanku “Pogleda gluvog čoveka” – sedmočasovne predstave bez reči, sa 60 ljudi na pozornici, koja je Vilsonu donela prvi međunarodni uspeh.

Usledila su mnogobrojna velika pozorišna ostvarenja, kao što su “Ajnštajn na plaži” ( s kojim je došao na Bitef), nastao u saradnji sa Filipom Glasom, “Smrt, Uništenje i Detroit”, “Građanski ratovi”, “Alekstida”( režija i adaptacija) Euripida. Postavio je na scenu i “Hamlet mašinu” Hajnera Milera, Glukovu operu “Alkesta” i Štrausovu “Salomu” u Milanskoj sali, “Život u doba Josifa Staljina”…

Neke od svojih čuvenih predstava Vilson je uradio sa Kristoferom Noulsom, kojeg je kao dečaka izvukao iz ustanove za mentalno obolele. Tako je od Noulsa (koji je imao oštećenje mozga,ali vanserijski dar za matematičke matrice) naučio da u “najkraćem roku sagleda celinu onog što želi da radi”. Pozorišni mag poznat je i kao sjajan dizajner svetla, a o njegovom značaju je govorio:

– Svetlo nije nešto što se radi dve nedelje pred premijeru – ono je u osnovi strukture predstave.Ukoliko nemate svetla, nemate ni prostor. Ono je najvažniji deo pozorišta,ali i arhitekture. Svetlo je početak svega. I tama ima svoje svetlo…

Beogradska publika je uz “Ajnštajna na plaži” na Bitefu videla “Pismo kraljice Viktorije” i “Vojceka”. Za 2013. godine potpisao je predstavu inspirisanu jednom Beograđankom: “Život i smrt Marine Abramović”. Na sceni JDP izvedena je godinu dana kasnije predstava “1914” (u okviru mini festivala “Pali anđeo istorije 1914-2014”),antiratni komad zasnovan na delima “Poslednji dani čovečanstva” Karla Krausa i “Dobri vojnik Švejk” Hašeka, uz ansambl Narodnog pozorišta iz Praga.

– Ja sam čovek intuicije. Razmišljam, imam varijante i opredeljujem se. Sve se događa u meni, u mom unutarnjem svetu. Javljaju se vizije,slike, svetlo, siluete, pokret,zvuk, ritam. Sve doživljavam u sebi. Vidim predstavu kako se formira,nastaje. Kasnije se vizuelno pamćenje realizuje, doteruje – otkrio je u jednom novinskom razgovoru Bob Vilson.

Crteži i skulpture Boba Vilsona deo su kolekcije Bostonskog muzeja umetnosti, Hjustonskog muzeja lepe umetnosti, Volkerovog umetničkog centra u Mineapolisu, Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Muzeja savremene umetnosti u Los Anđelesu, Bajmanovog muzeja u Roterdamu…