Brutalno ubistvo u bašti ”Rajske ptice”: Luki pucao s leđa, pa ga overio

Luka Milić (25) ubijen je pre 10 godina, 30. juna u pucnjavi koja se dogodila na bašti kafića ”Rajska ptica” u Podgorici.

U pucnjavi je teško povređen Nemanja Vidmar (24), koji je ujedno i osuđen na 13 godina i pet meseci zatvora zbog ubistva Luke Milića.

Prema rečima očevidaca, mladići su sedeli za istim stolom u pomenutom lokalu, a u jednom momentu je došlo do svađe. Obojica su potegli pištolje i pucali jedan na drugog. Milić je ostao da leži ranjen u lokalu, a Vidmar, iako ranjen, pokušao je da pobegne kroz obližnji park, međutim, nakon pedesetak metara je pao.

Obojica su transportovani u Urgentni centar Kliničkog centra Crne Gore, ali je Milić ubrzo po prijemu, preminuo.

Navodno, sa njima je bila i nepoznata osoba koja je nakon pucnjave pokupila pištolje iz kojih su pucali i pobegla. Uviđajem je utvrđeno da je ispaljeno više hitaca, ako i da je Vidmarov automobil koji je bio parkiran u neposrednoj blizini, izrešetan.

Luka Milić je policiji već bio poznat, a bio je označen kao pripadnik takozvanog ”zagoračkog klana”. Njegovo ime se pominjalo u februaru 2014. godine kada je grupa ovog klana maltretirala medicinsko osoblje i pacijente Kliničkog centra Crne Gore, kao i 2012. godine, kada su na bazenu u Podgorici napadnuta dva radnika Sportskog centra Morača i jedan kupač.

Otac ubijenog Milića, Zdravko Baćko Milić, tvrdio je da je njegov sin ubijen na najsvirepiji način i iako se znalo ko je ubica, postavljao je pitanje ko su bili pomagači u ovom zločinu.

– Naš sin Lu­ka Mi­lić je stre­ljan s le­đa, plan­ski, sa pred­u­mi­šlja­jem, na naj­svi­re­pi­ji i naj­pod­mu­kli­ji na­čin. Ubi­ca Ne­ma­nja Vid­mar je na­pu­stio lo­kal „Raj­ska pti­ca” za­mo­liv­ši Alek­san­dra Bo­ri­či­ća da ga od­ba­ci do ku­će da bi na­vod­no uzeo te­le­fon, što je Alek­san­dar i ura­dio, a on­da na­sta­vio sa svo­jim oba­ve­za­ma –  ispričao je Zdravko Mi­lić i dodaje kako se Vidmar vratio u lokal nakon 40-50 minuta:

– Par­ki­rao se i iza­šao iz vo­zi­la, a imao je pi­štolj pri­slo­njen uz bu­ti­nu. Pri­šao je sto­lu za ko­jim su se­de­li naš Lu­ka, Dra­žen Bo­ri­čić i Mom­či­lo Mo­ja­še­vić. Ka­da se na­šao na me­tar od njih, po­di­gao je pi­štolj i okre­nuo ga u le­đa na­šeg po­koj­nog Lu­ke. Vi­dev­ši to, Dra­žen Bo­ri­čić je vri­snuo i pro­bao da po­vu­če Lu­ku, ali ni­je bi­lo spa­sa. Ubi­ca Ne­ma­nja Vid­mar je bio br­ži i is­pa­lio je bez upo­zo­re­nja me­tak u le­đa na­šem Lu­ki ko­ji mu je pro­bio lo­pa­ti­cu, plu­ća, sr­ce – pre­pri­ča­vao je Mi­lić de­ta­lje kob­nog in­ci­den­ta.

Istakao je tada da se Vidmar tu nije zaustavio, već je Luki prišao s leđa, pucajući mu u kuk.

– Dok je pra­šta­lo, Mo­ja­še­vi­ć je, ka­ko je is­pri­čao, po­be­gao u prav­cu par­kin­ga, a Bo­ri­čić put fon­ta­ne ko­ja se na­la­zi u sre­di­štu lo­ka­la. Mo­ja­še­vić je u mo­joj ku­ći ne­ko­li­ko pu­ta pri­čao o kob­nom do­ga­đa­ju. Go­vo­rio je: `Ne, ta­ko mi Bo­ga, isti­na je, ni­je me­ne hteo da ubi­je, ali Dra­že­na Bo­ri­či­ća je­ste i na nje­ga je pu­cao u prav­cu fon­tane`” – do­da­o je Mi­lić koji je bio ogorčen jer je Mojašević pred tužiocem i u sudu svedočio drugačije:

– Mo­ja­še­vić pri­ča ka­ko je Vid­mar do­šao iz mra­ka i pu­cao po­koj­nom Lu­ki u le­đa, bez upo­zo­re­nja, br­zo, muč­ki, a ka­da je mu­če­nik pao on­da mu je pu­cao u gla­vu i no­ge. Na­ma je ka­zao ka­ko se obra­tio Vid­ma­ru: „Ne, Bog te ubio. Šta ura­di”. Da­lje je go­vo­rio da se ra­zu­me u oruž­je, ali da ta­ko bru­tal­no ubi­stvo u ži­vo­tu ni­je vi­deo.

Tvr­dio je i da je Mo­ja­še­vić na su­du iz­neo isti­ni­te de­ta­lje.

– Tač­no je da si bio na sa­hra­ni, hva­la ti za to. Re­kao si da ti je žao i jed­nog i dru­gog. Hva­la ti na ža­lo­sti za na­šeg mu­če­ni­ka Lu­ku, ali ovim pu­tem te mo­li­mo: pre­ža­li, ne žali vi­še! Re­kao si da si bio drug i sa Lu­kom i sa Ne­ma­njom. Sa na­šim mu­če­ni­kom vi­še ne­ćeš bi­ti jer je na­pu­stio ovo­ze­malj­ski ži­vot, iako se za to ni­je pi­tao. Je­si li ti bio nje­gov drug ne znam, ali sa si­gur­no­šću tvr­dim da on je­ste te­bi i mno­gim dru­gim. Lu­ka je bio kum ku­mu, brat bra­tu, drug dru­gu, bio je drug i ne­dru­gu, na­ža­lost. Ta­kav je ro­đen, ta­kav je bio. Sa ubi­com bu­di drug i da­lje, ne­ka ti je sa sre­ćom – po­ru­čio je Mi­lić Mo­ja­še­vi­ću.

Rekao je tada i da su tač­ni na­vo­di Mo­ja­še­vi­ća da je do­la­zio kod nje­ga ku­ći, ali da ga ni­je na­šao, te da su se sre­li na­kon ne­ko­li­ko da­na. Mi­lić tvr­di da je kod Mo­ja­še­vi­ća išao za ob­ja­šnje­nje pri­če ko­ju je oko tra­gič­nog do­ga­đa­ja iz­neo u nje­go­voj ku­ći i na­kon iz­ja­ve ko­ju je 4. ju­la dao me­di­ji­ma, a ko­ja je su­prot­na onoj iz tu­ži­la­štva.

– Ka­da sam čuo tvo­ju iz­ja­vu bio sam vi­še ne­go za­pre­pa­šćen. Za­što, mi to ne zna­mo, ali to je tvoj iz­bor. Ni od me­ne ni od mo­je po­ro­di­ce ni­ka­da ni­si do­bio ni­ka­kvu su­ge­sti­ju ni­ti uput ka­ko ćeš i šta re­ći, osim mol­be da ka­žeš isti­nu i sa­mo isti­nu  – do­dao ­je Mi­lić.

Mo­ja­še­vić je ne­dav­no sve­do­čio u pod­go­rič­kom Vi­šem su­du na su­đe­nju Vid­ma­ru, ka­da je su­di­ji rekao da ni­je vi­deo ko je ubio Mi­li­ća.