IAKO je po bibliotečkoj klasifikaciji knjiga Miroslava Cere Mihailovića “Provetravanje Lipsandrije: knjiga za uže društvo” (“Albatros plus”, Beograd 2024) određena kao zbirka priča, ona je u potpunosti poližanrovska i sadrži niz posve raznorodnih zapisa.
Foto: Privatna arhiva
Neki od tih zapisa su autopoetički i bliže nas upućuju u stvaralačke tajne ovoga pesnika, a neki se pak odnose na uvek dinamičan književni život, na njegovo lice i naličje, koje je često u vezi sa društvenopolitičkim dešavanjima, ideologijom i sudbinom samog stvaraoca – prema kojem se, skoro po pravilu, beleži negativan odnos u zavičajnoj sredini. Neki su pak zapisi intimistički i zasnivaju se na nizu anegdota koje su ponajpre u vezi s ljudima, što ih je ovaj stvaralac voleo i poštovao. U toj mini-galeriji izdvaja se pre svih pisac Danilo Nikolić.
Nikolić je u ovoj knjizi značajan iz najmanje dva razloga: najpre zato što povezuje većinu zapisa u njoj sadržanih, jer je tu osvedočena njegova duhovita zamisao: da zajedno sa Cerom utemelji dve, po njegovom smatranju veoma potrebne nagrade – jednu za najgore književno delo, a drugu za beživotno delo; a potom i zato što on Ceri postavlja konkretan zadatak – da napiše priču.
Prva zamisao završava se neslavno, a za to je najmanje dva razloga. Najpre, nije lako naći dovoljno relevantne članove žirija za tako ozbiljan poduhvat, a neki književni znalci se i ne bi nešto baš rado prihvatili tog posla. I drugo, nije lako izdvojiti tek jednog “pisca” koji bi bio laureat jer je konkurencija za obe nagrade vrlo ozbiljna.
Foto promo
No, do pravog zapleta u “Provetravanju Lipsandrije” čini se, dolazi, kada Danilo Ceri postavlja već pomenuti zadatak. Sve o čemu se u knjizi nadalje pripoveda doprinosi dinamičnosti i dramatičnosti Cerinog domišljanja kako da postavljeni zadatak ispuni.
Delom nam i to njegovo nastojanje razotkriva smisao podnaslova ove knjige, koji je mogao glasiti, na primer, i: “Daleko je priča”, “Kako preobući nečiju priču”, “Kako ne napisati priču”, “Priručnik za pisanje proze pesnicima nemirnog duha” itd. Polje ovde tek naznačenih asocijacija, inspirisanih pripovedačevim dovijanjima i trudom, veoma je širok, pre svega zbog funkcionalne upotrebe autoironije u “Lipsandriji”, zatim satire, kao i verbalne komike.
No, važno je da istaknemo i to da ipak nije reč o humorističkoj knjizi, već o knjizi koja svedoči o raznorodnim kulturnim, pa i nekulturnim fenomenima u više od pedeset godina na našim prostorima. Nakon čitanja svedočanstva, na primer o svojevremenom preuzimanju Borine nedelje i Nagrade “Bora Stanković” od strane “druge Srbije”, lako je razumeti polisemičnost pojma Lipsandrija, a i zašto je provetravanje potrebno.
O tome Cera, za koga su životni i književni poslovi isto, pripoveda prvenstveno užem društvu, dakle, duhovnim srodnicima – njegovim i Borinim. To ne bi trebalo da razumemo kao izraz nekakvog njegovog aristokratizma već potrebe održanja kontinuiteta vrednosti, poštovanja i uvažavanja tradicije. To mogu prepoznati, ceniti i razumeti samo istinski stvaraoci i znalci – među kojima se uvek izdvajao Danilo Nikolić.