Oblici hibridnosti u stvaralaštvu skulptorki Adriane Popović i Aleksandre Kokotović izloženi su u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Izložba nosi to ime, zbog raznolikosti u oblicima i korišćenim materijalima.
Foto: Goran Čvorović
– Imala sam veliki ciklus prošle godine u Srbiji, u Domu Vojske u Beogradu i Modernoj galeriji u Valjevu. Ova izložba u Parizu predstava kontinuitet – ističe za “Novosti” Popovićeva.
Izložila je veliki broj skulputura, uglavnom od keramike, a ima nekoliko urađenih i u bronzi. Ispunjavaju i oplemenjuju ogroman prostor. Tu su i crteži, gravure na drvetu, dodatno docrtane perom. Često su plod naučne fantastike.
– To mi je najomiljenija tema – otkriva naša sagovornica.
Inspirišu je i sociološka problematika ili kodirani putevi iz knjiga koje su je kao stvaralačku ličnost izgradile. Na putu fantastike apstraktnog realizma nalaze se i neki delovi ljudskog tela koji tu “ne bi trebalo” da budu. Poput uha na ramenu.
– Na dobrom su mestu – ispravlja nas umetnica. – Uho je tu možda zato što ljudi u ova vremena slušaju tako što stvaraju drugačiji osećaj u odnosu na okolinu, adaptirani da prežive u današnjem i budućem svetu.
Stvaraoci upijaju to šta se dešava oko njih, a njene skulpture su, kaže, umetnikova vizija sutrašnjice.
– Obično ne znam kuda će me skulptura odvesti. To uradi realnost, vesti koje čujem na radiju, pročitam u novinama. Na moje skulpture se značajno odrazio rat koji se ranije odvijao kod nas, a sada utiču ovi novi ratovi svugde po svetu. I to što se dešava s ekologijom, sve to “izbija” na skulpturi.
Lepo izvajano žensko telo najednom se, u statui, svodi na telesne šupljine i ogoljene kosti. Sve je, iako s puno udesa, poetski izvedeno. To na neki način pokazuje da je život, s nadom da će krenuti pravim putem, ipak, lep.
U centralnom delu na ulazu u Kulturni centar veliku skuplturu sačinjenu od spleta gvozdenih šipki izložila je Aleksandra Kokotović koja se na ovoj postavci predstavlja zajedno s Popovićevom. Reč je o monumentalnoj instalaciji “Koreni svetlosti”, teškoj preko dvesta kilograma.
– Htela sam da iz tame izađe svetlost. Uvek se bavim aktuelnim temama. Želela sam da iz ovog turobnog stanja u svetu na kraju izađe radost koja ide u nebo – ističe Kokotovićeva za “Novosti”.
Vidi se kompleksnost aktuelnog trenutka. Traži se put u lavirintu multipliciranih spojeva. Stotine varova, urađeni krhkom ženskom rukom. Zbog likovnosti i dramatičnosti momenta, dodato ih je još, iako nisu bili nepohodni da drže strukturu. S varilačkom maskom na licu provela je sate.
Skulptura je sačinjena od “zelene” armature. Potiče, kaže autor, iz jedine fabrike na svetu koja ima sertifikat da poštuje ekološke norme u proizvodnji čelika, “Metalfer Stil Mil” iz Sremske Mitrovice, grada u kome ima radionicu. Živi, inače, između Beograda, Londona i Floride.
Na kraju, hoćemo li razvezati ovaj gvozdeni Gordijev čvor?
– Probajte! – zagonetna je, pa ipak optimistična, Kokotovićeva u odgovoru.
LjUBA JE STALNO PRISUTAN
Neizostavne su reminiscencije na Adrianine stvaralačke predispozicije istkane u okruženju oca, čuvenog slikara Ljube Popovića.
– On je stalno tu. Neki odu suprotno od roditelja, a ja sam ostala u kontinuitetu. To ima veze s tim kako sam odgajana, šta sam sve imala priliku da vidim od malih nogu, izložbe, knjige u kući. Imala sam celog života na raspolaganju hranu za dušu. Naravno da će se to onda primetiti i na mojim skulpturama – zaključuje naša sagovornica.