Poseta Srbiji kardinala Pijetra Parolina, koji je kao državni sekretar drugi čovek po značaju i uticaju u Vatikanu, ukazuje pre svega na postojanje poštovanja prema našoj državi i položaju koji danas u našem društvu imaju Katolička crkva i katolički vernici, kao ravnopravni građani Srbije. On u Beograd stiže sutra, povodom važnog jubileja stogodišnjice Beogradske nadbiskupije. Ova poseta takođe je izraz poštovanja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i patrijarhu Porfiriju, i svakako prema srpskoj državnoj politici koju oličava predsednik Aleksandar Vučić, ističe Jovan Palalić, predsednik poslaničke Grupe prijateljstva sa Vatikanom i funkcioner Srpske narodne partije, koji će se ovom prilikom sresti sa kardinalom Parolinom. Njih dvojica su se susretali više puta, a Palalić opisuje kardinala kao iskusnog državnika i diplomatu-asketu.
Na konstataciju da su poslednjih godina učestale posete najviših predstavnika Vatikana, Palalić u razgovoru za „Politiku” kaže da su one nesumnjivo u vezi sa njihovom namerom da jasnije razumeju politiku i poziciju Srbije u vezi sa regionalnim pitanjima.
– Vatikanu je pre svega stalo da na ovim prostorima vlada mir i da se stabilizuju međunacionalni odnosi nakon decenije konflikata. Svakako u deo strategije Svete stolice prema regionu spada i evropska perspektiva Balkana, kao važan jemac mira. Kako je Srbija najveća i najsnažnija država na ovom prostoru, na kojem Sveta stolica ima značajne interese, ovakve posete pokazuju interesovanje za uspostavljanje otvorenog i kontinuiranog dijaloga, kroz razmenu mišljenja o pitanjima od obostranog interesa.
Da li to možda ima veze sa pontifikatom pape Franje?
Papa Franja, koji je na stolicu Svetog Petra došao iz jedne vanevropske zemlje sa drugačijom katoličkom tradicijom i koji je, što je poznato, i pripadnik jezuitskog reda, kreirao je potpuno novu strategiju, pre svega kada je u pitanju Pravoslavna crkva. Njemu stoga nije toliko blisko nasleđe evropskih unutarcrkvenih polemika i konflikata, koji su vekovima stvarali zidove između dve sestrinske crkve. To je pokazao i susretom i sporazumom sa ruskim patrijarhom Kirilom u Havani 2018. godine. Srbija i SPC su deo te strategije Vatikana u novom i drugačijem otvaranju ka pravoslavlju. U tom smislu, on je zaustavljao razne procese unutar Rimske kurije, koji su mogli da obnove tenzije sa SPC i srpskim narodom, a time, s obzirom na veliki ugled naše crkve unutar pravoslavlja, i sa drugim pomesnim crkvama.
Papa je posebnu pažnju, pa i simpatije dela naše javnosti privukao bar privremeno „stopirajući” beatifikaciju kardinala Alojzija Stepinca. Opet, u Vatikan se gleda sa nezadovoljstvom zbog sve učestalijih pokušaja pretvaranja pravoslavnih hramova na KiM u katoličke (iako Sveta stolica dosledno ne priznaje tzv. Kosovo). Šta su tu papine zasluge, a protiv čega, po Vašem mišljenju, ni on sam ne može, ili neće?
Kada sam u jednom susretu pitao kardinala Parolina o stavu pape Franje o proglašenju kardinala Stepinca za sveca i separatizmu u Prištini, državni sekretar mi je rekao da papa ne želi da svojim odlukama stvara dodatne probleme na još rovitom prostoru kao što je Balkan. Takođe sam saznao iz drugih izvora o veoma negativnoj reakciji hrvatskih biskupa na ovu odluku, uz apsolutni šok i čuđenje da jedan rimski pontifeks pokazuje razumevanje za srpski pogled na ovu unutarkatoličku stvar. Mešovita komisija je završila rad bez rezultata, a papa Franja je to pitanje praktično arhivirao. Kada je u pitanju odluka separatističkih vlasti u Prištini na čelu sa Albinom Kurtijem da uđu u proces nasilnog i protivpravnog pretvaranja pojedinih pravoslavnih hramova u katoličke, koliko mi je poznato, Vatikan se od toga ogradio. U svakom slučaju, tokom posete kardinala Parolina prilika je da se u susretu sa predsednikom Vučićem, koji odlično poznaje ove procese i vatikanske prilike, to pitanje još jednom razjasni.
Kako bi zvanični Beograd, a kako SPC, trebalo da se postave prema Vatikanu kada je reč o ovim pitanjima?
Ono što primećujemo poslednjih par godina je velika aktivnost Albanaca u Vatikanu. Mislim na njihove najviše predstavnike iz Tirane i Prištine, koji su nizali posete na raznim nivoima. Njima je veoma stalo do priznanja secesije Kosova od strane Vatikana i zbog toga na ovom pitanju sve njihove institucije i razni lobisti rade usko i koordinisano. U tom kontinuiranom i upornom angažmanu dobili su samo mogućnost da otvore tzv. kancelariju za vezu pri Svetoj stolici. Ona nema diplomatski status, ali ipak nalaže oprez. Ne treba da se zavaramo, postoje važni zvaničnici Svete stolice koji ih podržavaju, prema kojima je samo stvar vremena i strpljenja da se konačno formalizuje „realnost” na terenu.
Ali, želeo bih da skrenem pažnju na drugi proces, koji dugoročno može za nas biti još opasniji. U nameri da etnički očiste Kosovo od Srba, Albin Kurti i ostali albanski šovinisti oko njega žele da za nasilno i necivilizacijsko pražnjenje teritorije KiM od vekovnog srpskog prisustva dobiju stranu podršku kroz jednu veoma perfidnu i opasnu strategiju – postepeno napuštanje islama, do sada dominantne religije Albanaca, i sve veće oslanjanje na uticajnu Katoličku crkvu. U Evropi je, naime, teško biti prihvaćen i integrisan sa bazama islamskih terorista i uticajem islamskih država koje potkopavaju stabilnost Evrope. Takvu školu mišljenja, ali u drugim okolnostima, promovisao je još Ibrahim Rugova, koji je i sam prešao u katoličanstvo. Zbog toga nije slučajno ovo nasilno konvertovanje pravoslavnih hramova u katoličke, kao način sondiranja i slanja poruke.
Prema informacijama koje imam iz Vatikana, dosta Albanaca na KiM, naravno ne spontano, želi da pređe u katoličanstvo, ali je Vatikan po ovom pitanju za sada oprezan. Kako sam razumeo, u Vatikanu ne žele da podrže ovo versko preobraćenje koje ima pre svega nacionalističku, a ne duhovnu inspiraciju. Ipak, radi se o dugoročnim procesima koji mogu biti čak opasniji po nas, u smislu našeg dugoročnog i narodnog i državnog i crkvenog opstanka na Kosmetu, koji zahtevaju strateški odgovor u dijalogu sa Vatikanom, kao i stalni rad sa njima po ovom pitanju na svim nivoima Rimske kurije.
Primetni su pokušaji Vatikana da doprinese postizanju mira u Ukrajini. Otkuda takvo interesovanje za ratna zbivanja u „pravoslavnom svetu”?
Od samog početka sukoba u Ukrajini papa Franja i Sveta stolica su imali veoma jasan stav. Oni su osudili rat i kršenje međunarodnog prava, proglasili su Ukrajinu „mučeničkom državom” i na sve moguće načine humanitarno pomagali ukrajinski narod, ali nikada nisu, kao što su to činile druge zapadne zemlje, prozivali i osuđivali predsednika Putina i čitav ruski narod. Poznat je papin stav da rata ne bi ni bilo da NATO nije „lajao” pred ruskim vratima. Pored Markesa, papin omiljeni pisac od mladih dana je Dostojevski, što on često ističe, kao i svoje divljenje prema ruskoj kulturi.
Nema sumnje da Vatikan želi da bude medijator u ovom sukobu, jer ima i sopstvene važne, vekovne interese u Ukrajini. Osim toga, u pitanju je i njegova globalna ambicija, što se vidi, kako po dinamici putovanja pape Franje, tako i po temama o kojima se oglašavaju (u poslednje vreme to je veštačka inteligencija i uticaj novih tehnologija na čovekovu ličnost kao sliku božju).
Nedavna poseta kardinala Parolina Ukrajini, gde je ukazao predsedniku Zelenskom da njegov mirovni plan treba da se „doradi” saglasno „realnostima”, misleći na stanje na terenu, kao i papina osuda pokušaja zabrane Ukrajinske crkve Moskovske patrijaršije, svakako su u funkciji držanja otvorenih vrata prema Moskvi, u smislu mogućih papinih inicijativa za mirovne pregovore.
Jer „realnosti”, koje sam već pominjao, važan su kriterijum za formiranje vatikanske politike.
Svetoj stolici je stalo da se u ovim svetskim izazovima izgradi crkveno jedinstvo. U tom smislu, pored ovih političkih poruka pravoslavlju, ona šalje i teološke, kao što je poziv za preispitivanje dosadašnjih dosta rigidnih pozicija oko papskog primata, ili dogovor oko zajedničkog obeležavanja Vaskrsa u godini velikog jubileja za sve hrišćanske crkve –1.700 godina od prvog Vaseljenskog sabora u Nikeji.
Tako sagledavajući ukupnu politiku Svete stolice, pre svega prema Pravoslavnoj crkvi, a posebno prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi, može se izgraditi kod nas jedna jasna državna i crkvena politika prema ovoj važnoj i moćnoj crkvi-državi kako bi se u Rimu postiglo veće razumevanje za naše nacionalne i državne interese.
Sveta stolica razmišlja univerzalistički
Papa Franja je početkom jula u Trstu izjavio da demokratija nije u dobrom stanju u današnjem svetu i pozvao političare da izbegavaju populizam. Da li su te poruke u vezi sa usponom političke desnice, posebno u Evropi?
Nije tajna da papa Franja nema simpatije prema populizmu i populističkim pokretima, koji su poslednjih godina dobili na zamahu u Evropi. Ovakav njegov stav ne može se svesti samo na razlike sa njima po pitanju migrantske politike, što se često ističe. Uvek moramo imati na umu da Sveta stolica razmišlja univerzalistički. Populistički pokreti, po shvatanju Vatikana, jačaju suverenističke i nacionalističke tendencije, koji bi mogle voditi novim podelama i stvarati uslove za nove sukobe, pre svega u Evropi. U tom smislu postoji zabrinutost zbog rasta nacionalizma među omladinom, što pokazuju i poslednji evropski izbori. Sa takvom perspektivom unutar generacija koje će sutra voditi evropske države, iz ugla Svete stolice, i sama budućnost teško izgrađenog evropskog jedinstva može biti dovedena u pitanje.