Vuk Drašković povukao se posle 34 godine sa čela Srpskog pokreta obnove.
Draškovićev naslednik je Aleksandar Cvetković koji najavljuje partijsku konsolidaciju i organizaciju “kako bi svi zajedno učestvovali u društvenom dijalogu, političkoj borbi ideja i kreiranju sopstvene budućnosti u skladu sa tradicijom koju će i dalje baštiniti”.
To što malo ko zna da SPO i dalje postoji, ne menja činjenicu da se odlaskom Vuka Draškovića iz partije završava čitava jedna era, era u kojoj se pred očima srpskog sveta odvijala metamorfoza nekadašeg komuniste, a zatim i četnika i nacionaliste u evroatlantistu koji samo što ne zatraži stolicu u UN za secesionističko Kosovo, piše RT Balkan.
Drašković čiji je uzvik “juriš” svojevremeno označio početak masovnih devetomartovskih protesta u Beogradu, tokom kojih je policija koristila palice, suzavac i vodene topove, lider je koji je zbog svojih ideala hapšen i prebijan, i političar koji je preživeo dva pokušaja ubistva.
Sve su prilike da je opoziciona vatra nestala onog trenutka kada se Drašković konačno našao u vlasti, pa kao ministar spoljnih poslova (najpre državne zajednice Srbije i Crne Gore (od 16. aprila 2004. do 5. juna 2006), a potom Srbije (od 5. juna 2006. do 15. maja 2007) počeo da radi ono što niko, pa ni on do tada nije mogao da zamisli da će raditi.
Čovek koji je usred Novog Pazara poručivao da ko “ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji barjak sem srpskog ostaće i bez barjaka i bez ruke”, poslednjih godina počeo je da ponavlja kako je “negiranje genocida u Srebrenici civilizacijski sunovrat”.
Političar koji je snevao Veliku Srbiju, pre desetak godina počeo je da nam poručuje da “treba prihvatiti Kosovo kao najbližeg i posebnog suseda jer je Kosovo jedina država nastala odvajanjem od Srbije”. NATO je, od agresora kako nas je bar on uveravao, postao “spas za Srbiju”. Za šta je on Alijansu i nagradio, potpisujući 2005. godine sa tadašnjim sekretarom NATO-a Japom de Hopom Sheferom.
Odlazak Vuka Draškovića u političku istoriju ipak neće promeniti mnogo. Možda, jedino, u književnom svetu, jer će Drašković, sada imati vremena da radi ono što zapravo najbolje zna – da piše, zaključuje RT.
