Ako su nam glumci i pevači najveći stručnjaci iz rudarsko-geološke struke, plašim se i da pomislim ko će sve dobiti priliku da govori o privrednim i razvojnim potencijalima
U subotu se na televiziji N1, dok je novinarka u direktnom prenosu izveštavala o „studentima koji su blokirali železničku stanicu ’Prokop’” u okviru protesta, u kadru našao Mladen Obradović, predsednik glavnog odbora i glavni sekretar političke organizacije „Otačastveni pokret Obraz”, koji je 2013. godine, tada sa svoje 33 godine, osuđen na osmomesečnu kaznu zatvora zbog širenja rasne i druge diskriminacije. Student? Ekolog? Geolog? Hm…
Ne samo na protestu koji je u subotu održan u Beogradu već i mesecima unazad čitava javnost je izložena neistinama, lažnim, činjenično netačnim informacijama i političkim manipulacijama. Jednostavno nije moguće prepričati sve što se i subotu i uopšte u javnom prostoru na ovu temu moglo i može čuti. Zbog toga me i ne čudi što neki građani Srbije osećaju panični strah od „katastrofa apokaliptičnih razmera” koje ne mogu da domisle ni najveći magovi svetske filmske industrije.
Prostor u etru dobijaju svi koji su manipulaciji zarad političke koristi skloni upravo zahvaljujući medijima koji im taj prostor daju, pa čak i onda kada su apsolutno svesni toga da sagovornici ne iznose istine, niti imaju kapacitet da tvrdnje koje iznose činjenično potkrepe, a sa čime ih novinari koji ćutke sede preko puta i ne suočavaju. Pravo na surovo kršenje novinarske, naučne i svake druge etike dato je svima koji su spremni čak i na to da stručnu javnost direktno i indirektno ne samo isključuju već i da ih demonizuju i dovode u opasnost do mere u kojoj im je i život ugrožen.
Mesecima unazad svedočimo tome kako ugledne profesore, inženjere i naučne radnike do te mere dehumanizuju da se upravo oni koji jedini imaju potrebna znanja i iskustva u oblasti koja je navodni povod za protest nazivaju čak i slugama stranog kapitala, plaćenicima i izdajnicima, a zbog čega se oni, u strahu za sopstveni život i život svojih najbližih, sklanjaju iz javnosti i ne uključuju u diskusiju. Uz njih se ne štede i besomučno se diskredituje svako ko pokaže i trunku zainteresovanosti i želje da čuje da o jednoj tako delikatnoj i kompleksnoj temi kakva je rudarenje i prerada rude govore isključivo i samo ljudi iz struke.
Do debate o ekonomskom potencijalu koju ova tema nosi u kontekstu razvojne šanse za Srbiju još ni u mislima dobacili nismo i pitanje je da li ćemo skoro. Ako su nam glumci i pevači najveći stručnjaci iz rudarsko-geološke struke, plašim se i da pomislim ko će sve dobiti priliku da govori o privrednim i razvojnim potencijalima.
Antilitijumska kampanja danas je nedvosmisleno paravan iza kojeg se kriju neuspešni političari koji tragaju za novim prostorom za rast, a koji taj prostor vide u ukidanju nauke i zdravog razuma, ali i u borbi protiv Evropske unije. Ovakav pristup ostaviće i već uveliko ostavlja posledice na generacije onih koji će kada mi više ne budemo među živima donositi neke druge životno važne odluke. Kakve ishode za recimo 100 godina možemo da očekujemo od generacije koja je danas u tolikoj meri izložena manipulaciji?
Pre nekoliko nedelja pročitala sam autorski tekst profesora Vladice Cvetkovića, bivšeg predsednika Tima za reformu visokog obrazovanja, redovnog profesora i nekadašnjeg dekana Rudarsko-geološkog fakulteta, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali i jednog od inicijatora „Proglasa”. Namerno navodim sve reference jer one ne govore samo o autorovim stručnim kapacitetima već i o tome da on ima i te kako jasan opoziciono nastrojen politički stav. Njega od mnogih koji to kriju razlikuje činjenica da iako jeste protiv ove vlasti, nije protiv zdravog razuma i naučno zasnovanih i potvrđenih činjenica i da je svestan posledica koje antilitijumski populisti svojim delovanjem ostavljaju na društvo u celini. Prof. Cvetković u završnici pomenutog, moram naglasiti, i hrabro napisanog autorskog teksta kaže sledeće: „E sad, pomislite samo da ti profesori, koje optužujete kako im je važniji profit ’Rio Tinta’ od zdravlja srpske dece, da su to ljudi koji s decom rade i decu uče, pa zar vam nije važno čemu ih uče ako su tako teško i beznadežno korumpirani? Zašto ih ne tužite, zašto ne pokrenete peticiju za ukidanje Rudarsko-geološkog fakulteta? Nemam dokaza, ali ni gram dileme da će nam ovi eko-protesti, ako nastave ovako kako su počeli, sa sve jačom nacionalnom patetikom i retradicionalizacijom i u slici i u reči, doneti više štete nego koristi, zato ne želim da budem deo toga ni u kakvom obliku.”
O rudarenju ne znam mnogo, preciznije – znam veoma malo. Znam da površinski kopamo ugalj tik uz Ibarsku magistralu jer te kopove vidim i golim okom s obzirom na to da su stigli do samog puta, a i fizički osećam neprijatan miris gasova i pepela dok tuda prolazim. Znam da imamo rudnike u Boru i Majdanpeku, da se tamo uveliko iskopavaju zlato i bakar. U Banatu, između Vršca, Kikinde i Zrenjanina ima nafte i gasa koji se takođe eksploatišu. Znam i da rudarski posao nije lak i da je porodicama u nekim krajevima Srbije to jedini izvor prihoda.
Posle svega čemu svedočimo poslednjih nekoliko meseci znam i da želim da slušam isključivo stručnjake, ma kakvi da su im politički stavovi, bliski ili ne mojima, koji o kopanju i preradi jadarita svakako znaju više od mene ili od ljudi kojima to nije profesija, a vrlo su uticajni u društvu i kreatori su javnog mišljenja. Stručnjake od kojih ću da naučim mnogo, koji sa mnom koja o temi ne znam dovoljno ne manipulišu i ne vređaju mi zdrav razum. Stručnjake koji naše stare roditelje koji ne umeju kvalitetno da provere informacije na koje naiđu na internetu ne zastrašuju toliko da ih dovode pred stanje srčanog udara. Stručnjake koji našu decu ne zaglupljuju besmislicama kojih se nauka stidi i koji od njih svesno ne prave zombije koji će sutra lako progutati priču o kemtrejlsima, dovoditi u pitanje nastanak ljudske vrste, napretke u medicini ili smatrati da je Zemlja ravna ploča sa čije se ivice pada u ponor svemira.