Srbi na Kosovu i Metohiji žrtve su terora Albina Kurtija, koji namerno kreira nepodnošljive uslove za njihov život, upozorava predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević za „Politiku”. Ističe da smo svi svesni kakva sve zlodela čini i da je to ključni razlog zašto naši sunarodnici napuštaju svoja vekovna ognjišta. „Svakodnevna zastrašivanja, prebijanja, zatvaranja, otpočinjanje montiranih procesa, nasilno menjanje etničke strukture na severu Kosova i Metohije, ataci na državne, srpske institucije… Sijaset je razloga koji uslovljavaju Srbe i koji ih nagone na razmišljanje da napuste svoje domove ili ih odvraćaju od namere da se u njih vrate. Žalosno je što sve to međunarodna zajednica ćutke posmatra, a pojedini faktori indirektno i odobravaju”, naglašava Miloš Vučević.
Upravo su nerešeno pitanje bezbednosti i održivog opstanka već 25 godina glavni razlozi zašto se veći broj Srba, ni posle četvrt veka od dolaska Kfora, nije vratio na svoja vekovna ognjišta. I ne samo to, zabrinjava i podatak da je samo u proteklih godinu dana još oko 15 odsto Srba napustilo Kosovo i Metohiju, i to zbog kontinuiranog terora i pritiska koje privremene prištinske vlasti vrše nad srpskim stanovništvom. Zbog svih ovih činilaca procenat povratka na Kosmet nije dostigao ni dva odsto i najmanji je u jednom postkonfliktnom području, manji čak i od broja povratnika u Ruandu.
Iseljavanje srpskog stanovništva ne prestaje i verovatno bi u takvim uslovima bilo mnogo masovnije, da deo Srba ipak nije čvrsto rešen da ne napusti svoja vekovna ognjišta i da nije zalaganja države Srbije. Međutim, u atmosferi kakvu stvara Priština, o povratku se retko govori, a još ređe se na Kosmet vraća. Uz to, situacija na KiM je izuzetno teška i složena jer Srbi u pokrajini žive u permanentnom stanju opasnosti, napetosti i neizvesnosti. Uskraćeni su za osnovna ljudska prava i u kontinuiranom strahu za sopstveni život i živote najbližih. Porazan je podatak međunarodne zajednice da od njihovog dolaska povratak u južnu srpsku pokrajinu još nije omogućen za četvrt miliona interno raseljenih lica. Upravo zbog toga je od ključne važnosti bezuslovno obezbeđivanje opstanka i sigurnosti srpske zajednice na KiM zbog čega, između ostalog, Beograd ostaje konstruktivan faktor u dijalogu, uprkos činjenici da Priština već duže od decenije uporno odbija da ispuni svoje davno preuzete obaveze.
Problem povrataka Srba je jedan od primera najduže i najproduženije izbegličke krize u celom svetu. Sigurno da ne postoji slučaj da je raseljenička kriza ovoliko produžena i, što je najgore, ona će ostati na tom statusu kvo i što vreme više prolazi, najverovatnije da se minimum 95 odsto tih ljudi neće vratiti. I to iz različnih razloga – neki su se integrisali tamo gde su se preselili, otišli u drugi deo Srbije ili u druge države, u inostranstvo. Mlade malo toga privlači da se tamo vrate. Tako da, nažalost, osim Vlade Srbije, i nekih organizacija i dobrotvora poput Arno Gujona, retko se ko trudi da se ovaj proces nastavi.
Primarna odgovornost za prevazilaženje navedenog tragičnog stanja i omogućavanje uslova za održivi povratak, uz postizanje trajnog rešenja raseljenja, leži na nadležnim telima Ujedinjenih nacija i podršci ključnih političkih faktora unutar međunarodne zajednice. „Očekujemo veću pažnju i odlučnije delovanje međunarodne zajednice prema ovoj dugotrajnoj i teškoj diskriminaciji i kršenju osnovnih ljudskih prava nad Srbima na Kosovu i Metohiji”, navodi se u godišnjem izveštaju UN posvećenom Kosmetu. A u njima se, između ostalog, konstatuje da je povratak na tako niskom nivou. Prema procenama UNHCR-a i drugih međunarodnih organizacija, s Kosova i Metohije je od 1999. godine otišlo između 220.000 i 250.000 Srba, od kojih se vratilo svega dva odsto.
Ukoliko bi se zadržao ovaj tempo povratka, onda bi nam bili potrebni vekovi da se svi prognani vrate u svoje domove i na svoja ognjišta. Svojevremeno, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić istakao je prilikom govora u UN da je zanemarljiv povratak Srba. „Da li je ovaj podatak rezultat demokratskog razvoja Prištine i njenog doprinosa mirnom suživotu Srba i Albanaca na KiM?”, kazao je Dačić i upitao da li smatraju da ti što su proterani treba da ostanu proterani i da li to piše u Rezoluciji 1244. Podsetio je na „surovu istinu” da je, za proteklih više dve decenije, Kosovo i Metohija od multietničke sredine postalo gotovo etnički čista teritorija. U prilog tome govori i činjenica da je samo u Prištini živelo više od 40.000 Srba, a da ih danas ima manje od 100. Dačić je podsetio da je u Prizrenu, u kome je rođen, a za koji mu je potrebna dozvola za posetu, ranije živelo više od 10.000 Srba, a da ih je ostalo dvadesetak.
Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petar Petković ukazuje da je područje KiM, u vreme pre nastanka novovekovne srpske državnosti, kao centralna i najgušće naseljena srpska oblast, bilo svojevrstan demografski rasadnik. Odatle su silom prilika, u okviru niza manjih ili većih seoba, naseljene mnoge oblasti na Balkanu. Petković za naš list podseća da je svim tim pokretima naroda jedno bilo zajedničko – uvek su se događali prisilno i po pravilu su bili ireverzibilni.
„Vekovi progona doveli su do toga da Srbi na svojoj matičnoj teritoriji od praktično jedinog naroda postanu etička grupa u opadanju koja se bori za svoj opstanak i sve skučeniji životni prostor. Okolnosti pod kojima se događao savremeni odliv srpskog stanovništva s KiM bile su bitno drugačije nego pre dva ili tri veka, ali i one su uvek bile praćene nekom vrstom prisile, kao i ulaganjem svesnih napora da egzodus bude nepovratan, odnosno da se oni koji napuste svoje domove više nikada ne vrate”, naglašava Petković. Jasno je da je u protekle dve i po decenije postojala neformalna koalicija interesa separatističke političke elite na KiM i njenih međunarodnih sponzora da se ta teritorija učini politički „stabilnijom” tako što bi se suzbio srpski faktor, i tako omogućilo stvaranje nove političke i demografske realnosti na terenu. Međunarodni projekti za rešavanje problema gotovo četvrt miliona interno raseljenih Srba i drugih nealbanaca zato su bili usmereni pre svega na to da privremena mesta boravka raseljenih postanu trajna, a ne na stvaranje uslova za povratak ljudi na Kosovo i Metohiju.
„Stambeni programi koji su sprovođeni uz podršku inostranih donatora za cilj su pre svega imali intergraciju raseljenih u mestima širom centralne Srbije, čime je u izvesnoj meri rešen veliki humanitarni problem, ali su istovremeno zacementirane posledice prisilnog egzodusa koji je kulminaciju imao 1999, kada je s Kosova i Metohije proterano 220.000 naših sunarodnika, a potom tokom martovskog pogroma 2004. godine još 4.000 Srba zauvek je moralo da napusti svoje domove, šest gradova i devet sela etnički je očišćeno i obesrbljeno. I pored svega toga, i danas postoji veliki broj Srba koji bi se rado vratio u mesta predratnog prebivališta na KiM, ukoliko bi za to postojali makar minimalni uslovi”, kaže Petković.
Prvi uslov je da povratnici imaju krov nad glavom i njega je često nemoguće ispuniti jer i danas mnoge stanove i imanja uzurpiraju Albanci, i to neretko čine uz podršku tzv. kosovskog pravosuđa. Drugi važan faktor je bezbednost i pravna sigurnost, međutim, sistematsko obespravljivanje i zastrašivanje Srba koje kulminaciju ima u vreme vladavine ekstremističkih struktura predvođenih Albinom Kurtijem za cilj upravo ima ne samo da se onemogući povratak raseljenih već i da se preostali Srbi na KiM primoraju na odlazak. „Usled Kurtijevog terora danas imamo situaciju da se sa severa KiM iselilo 15 odsto Srba i taj proces traje i dalje, što je u svom izveštaju konstatovala i Međunarodna krizna grupa. Omiljen i očigledno efikasan vid pritiska Prištine jesu proizvoljna hapšenja ljudi pod lažnim optužbama za ratne zločine i razna druga navodna krivična dela. Na taj način se Srbima na prostoru pokrajine stvaraju nemogući uslovi života na KiM, a interno raseljeni Srbi se odvraćaju od same pomisli na povratak”, navodi Petković.
Treći važan uslov za održivi povratak je ekonomska i socijalna sigurnost, a Priština i na tom polju čini sve da Srbima život na Kosovu i Metohiji postane nemoguć. Mere poput zabrane dinarskog platnog prometa, zabrane prometa robe iz centralne Srbije, gušenja srpskih institucija u oblastima kao što su zdravstvo i obrazovanje – nesumnjivo obeshrabruju potencijalne povratnike.
„Pitanje povratka raseljenih Srba Beograd je pokrenuo još pre tri godine u okviru dijaloga u Briselu i tada su čak dogovoreni principi koji bi vodili uspešnom povratku, uz obavezu Prištine da prilagodi svoje interne akte kako bi se stvorio prostor za rešavanje ovog pitanja. Međutim, do dana današnjeg to se nije dogodilo i Priština nastavlja da se oglušuje o svoje obaveze. U našem državnom i nacionalnom interesu je da na KiM živi što više Srba, jer zahvaljujući njima uspevamo da očuvamo srpski karakter Kosova i Metohije i da sprečimo legalizaciju surovog etničkog inženjeringa sprovođenog u poslednje dve i po decenije. Nemamo, međutim, pravo da se ljutimo na one koji su bili prisiljeni da se opredele za drugačiji put, tako što su nove korene pustili negde u centralnoj Srbiji, smatrajući da bi povratak na Kosovo i Metohiju bio put mučeništva i stradanja. Srbija će na čelu s predsednikom Aleksandrom Vučićem, iako je ova borba veoma teška, nastaviti da se bori za svaku srpsku porodicu i da na sve dostupne načine pomaže svakome ko poželi da se vrati na svetu srpsku zemlju i od te borbe svim raspoloživim ekonomskim, političkim i diplomatskim sredstvima nećemo nikada odustati”, zaključuje Petković.
Licemerne pohvale međunarodnih NVO Prištini
Zašto se o nemogućnosti da se Srbi vrate na Kosmet i dalje ćuti? Odgovor je jednostavan, ako bi počeli da izveštavaju o izostanku povratka Srba na KiM, moralo bi se postaviti i pitanje ko je odgovoran za to, a u krajnjoj liniji to su međunarodni sponzori lažne države Kosovo. Posebnu vrstu licemerja prikazuju velike međunarodne nevladine organizacije koje Prištinu redovno obasipaju pohvalama i proglašavaju za šampiona demokratije i ljudskih prava, praveći se da ne vide kako na tom istom Kosmetu pripadnici srpske zajednice žive kao najobespravljeniji narod u savremenoj Evropi.
Obavezu povratka raseljenih preuzela misija Unmik na osnovu Rezolucije 1244, a zatim i sporazumom između Srbije i Unmika, takozvanim sporazumom Hakerup–Čović iz novembra 2001. godine. Unmik je preuzeo odgovornost za vraćanje interno raseljenih lica na Kosovo i Metohiju, međutim, od svega toga nije bilo ništa. U srpskim sredinama, u gradovima, praktično nema povratka. Ti gradovi su etnički očišćeni još, nažalost, od 2004. godine. Tada su i poslednje srpske zajednice, urbane zajednice u Obiliću, Kosovu Polju, Prištini, Gnjilanu, Vitini etnički očišćene.
Svakoga ko se vrati Albanci proglase ratnim zločincem
Ključni razlog zašto se Srbi ne vraćaju na Kosmet jeste ponašanje velikog broja Albanaca. Naime, dovoljno je da ljudi odu na nekoliko dana u centralnu Srbiju kod rodbine i već za to vreme će im sve biti opljačkano – stoka iz štale, poljoprivredna mehanizacija, nameštaj iz kuće… I sve to se tretira kao kriminal, a ne kao međuetnički incidenti u smislu da se onemogući povratak. Takođe, ti povratnici su u albanskoj zajednici svi predstavljeni kao ratni zločinci.