ONDA kad se opali organizam predaje truleži i pretvaranju u ništa, jedni kičicom a drugi rečju i slovom ostadoše duhom, idejom i mislima svojim među nama večno, da s nama žive i da nas preživljuju.
Foto Arhiva Novosti
Ova misao Nadežde Petrović (1873-1915) svojevrsni je moto teksta “Svetlost u mraku Prvog svetskog rata”, iz prvog toma kapitalne monografije “O srpskoj umetnosti s ljubavlju”, Ljubice Bube Miljković, jedne od naših najuglednijih istoričarki umetnosti, koja će u četvrtak u 18.30 časova imati promociju u Galeriji 73, i to baš na dan, kada je pre 110 godina, svoj život na oltar otadžbiti položila naša velika slikarka.
Na ideju Fondacije “Plavo”, ovu u svakom smislu bogatu knjigu, objavila je Fondacija “Za srpski narod i državu”, a o njoj će govoriti veteran naše istorije umetnosti Nikola Kusovac, urednica izdanja Vesna Bašić, profesor Oliver Tomić i autorka.
Foto privatna arhiva
Njen sadržaj čine izabrani među šest stotina tekstova, nastalih u poslednje tri decenije, sa potpisom ove autorke, koju, kako to ističe profesor Tomić, krasi “širina pogleda, oštrina zapažanja, dubina uvida, a sve iskreno i požrtvovano”. U ovom prvom tomu nalaze se studije, eseji i prikazi o pokretima, pojavama i smerovima srpske umetnosti 20. veka, dok će drugi, koji je već u pripremi za štampu biti posvećen stvaralaštvu pojedinaca.
– Nastojala sam da istaknem vrhunske domete, da proniknem u nastojanja darovitih i obrazovanih umetnika, od kojih su mnogi bili istoričari i teoretičari umetnosti, likovni kritičari i pedagozi – ističe Ljubica Miljković. – Imala sam sreće da je Nikola Kusovac, najbolji poznavalac srpske umetnosti, strog i dobronameran, kao zvanični, ili nezvanični recenzent bio zadovoljan rezultatima svog neposrednog saradnika. Neka vrsta potvrde da sam uspevala bili su pozivi umetnika da se oglasim pri njihovim novim izlascima u javnost, kao i činjenica da je Miodrag B. Protić citirao moje reči u “Nojevoj barci”.
Kako je više od tri decenije, svoje plodne karijere, provela kao kustos Narodnog muzeja Srbije, uglavnom vodeći Zbirku jugoslovenskog slikarstva 20. veka, jedan deo tekstova bavi se čuvanjem nacionalnog blaga, a već u samom uvodu autorka postavlja i pitanje: zašto najstarija i najuglednija muzejska ustanova kod Srba nema Zbirku srpskog slikarstva 20. veka?
– Svemu što sam radila pristupala sam odgovorno i sa potrebom za istinom i pravdom – tvrdi Miljkovićeva. – Zato verujem da o tome svedoče i neka kraća objašnjenja o prošlosti voljenog Narodnog muzeja Srbije, za čije sam jedino ispravno ime napisala predlog koji je prihvaćen i, nadam se, nikada neće biti promenjen kao, sasvim besmisleno i nepravedno, njegov zaštitni znak sa korenom u Miroslavljevom jevanđelju.
Otvorila vrata za modernizam
NADEŽDA Petrović je stvaralaštvom i životom obeležila svoje doba i spada u red najznačajnijih srpskih umetnika – piše Miljkovićeva u svom delu. – Osnove likovnog obrazovanja stekla je u Beogradu, kod cenjenog čelnika realizma Đorđa Krstića i u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi, koju je osnovao i vodio manje poznat slovački umetnik Kiril Kutlik. Radila je kao nastavnik crtanja, zatim produžila da se likovno obrazuje u Minhenu. Studirala je slikarstvo u privatnoj školi Antona Ažbea, kroz koju su prošli mnogi umetnici, od svetski poznatih Vasilij Kandinski, Aleksej fon Javljenski i Hans Hofman, od naših skoro cela generacija impresionista i zastupnika modernih shvatanja. Učila je i kod Julijusa Ekstera, jednog od osnivača minhenske secesije. Kod njega je upoznala i ostale ugledne članove ovog tada najaktuelnijeg pokreta u Nemačkoj i ostalim evropskim državama. Na prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu (1900) prikazala je secesionističke i impresionističke slike zbog kojih je dobila negativnu ocenu konzervativnog kritičara, ali i pohvale onih koji su odmah shvatili njen talenat. Ona je tada široko otvorila vrata moderni i nastavila da neustrašivo krči nove puteve.
U izabranim tekstovima, prema mišljenju urednice Bašić, Ljubica Miljković, iznosi pred raznovrsne i slojevite istorijske činjenice i istine, iskazane u verodostojnoj, autentičnoj prozi:
– Narativno neusiljeno, uzbudljivo, misaono zasnovano na ubeđenju i veri da prošlost ima žive i delotvorne slojeve, one koji zrače, i u našem vremenu. U zamršenim istorijskim okolnostima sa nepredvidivim ishodima, ova knjiga i opominje, ističući misiju čuvanja kulturne i duhovne baštine od rasipanja, nestajanja, uništenja i neznanja. Ljubica Miljković je pokazala da njen dugogodišnji i strpljivi istraživački i stručno-naučni rad ima kao svoju trajnu opredeljenost, zaštitu kulturne, istorijske i duhovne baštine srpskog naroda.