U VREME epidemije virusa korona država je uvela policijski čas. Sada opet živimo u nekoj vrsti policijskog časa, ponovo zahvaljujući epidemiji, samo druge vrste.
Foto Z. Jovanović
Dana 15. marta 2020. proglašeno je vanredno stanje na teritoriji cele države. Zatvorene su škole i univerziteti, zabranjena masovna okupljanja, a tri dana kasnije uveden je policijski čas, prvi put na teritoriji Srbije posle Drugog svetskog rata. Vanredno stanje i policijski čas ukinuti su 6. maja, ali je, usled drastičnog pogoršavanja situacije, predsednik Aleksandar Vučić 7. jula najavio ponovno pooštravanje mera, uključujući i policijski čas tokom vikenda, sa određenim vremenom za šetnju penzionera, majki s malom decom i kućnih ljubimaca. Ova najava izazvala je revolt dela naroda koji je doživeo klimaks tokom nekoliko dana nasilnih demonstracija ispred Skupštine Srbije, u okviru kojih je čak pokušan upad u ovu instituciju (demonstranti su probili vrata i stigli do hola zgrade, gde ih je policija zaustavila).
Nisam bio baš pristalica ovih drastičnih mera i verovao sam da se situacija sa epidemijom zloupotrebljava (da li s namerom, ili iz neznanja). Ne samo kod nas nego širom sveta. Ove sumnje su se u godinama koje su usledile u velikoj meri pokazale kao sasvim opravdane. Kao čovek koji veruje u državu i red, iako su oni vrlo nesavršeni, ove odluke sam prihvatio bez gunđanja i povinovao im se, iako se nisam slagao.
Pet godina kasnije, u julu 2025, ponovo se osećam kao u vanrednom stanju i za vreme policijskog časa. Ponovo svako kretanje mora da se planira unapred da bi se uskladilo s policijskim časom koji, sada, određuju i nameću suštinski isti oni koji su pre pet godina upadali u Skupštinu protiveći se uvođenju policijskog časa. Ponovo nema normalnog života. Ponovo, na primer, ne možete na miru da proslavite rođendan u nekom gradskom kafiću, jer morate da računate na to da treba da završite pre početka blokada i da stignete kući pre policijskog časa, odnosno izlaska blokadera na ulice. Svako kretanje mora da bude pametno i pažljivo promišljeno da ne bi bilo problema.
Prva razlika između ova dva slučaja je u pitanju ko uvodi vanredno stanje (i policijski čas). U prvom slučaju, to je bila država, to jest legalno i legitimno izabrana vlast na legalan i legitiman Ustavom propisan način, a u drugom slučaju je to rulja koja nema nikakav legalitet, a teško da se može govoriti i o bilo kakvom legitimitetu.
Čuveni nemački politički i pravni mislilac Karl Šmit u delu “Politička teologija” iz 1922. formuliše poznatu definiciju prema kojoj je “suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju”. Šmit je smatrao da se pravi oblik suvereniteta ne vidi u normalnom stanju, kada sistem funkcioniše po uobičajenim pravilima, već u vanrednoj situaciji – kada država suspenduje zakon kako bi spasla samu sebe. U tom trenutku, otkriva se ko stvarno vlada:
“U vanrednom stanju pravo se suspenduje u cilju očuvanja samog pravnog poretka.” Šmit je svojom teorijom o vanrednom stanju ukazivao na nužnu vezu između moći i prava. Za njega, pravo nije autonomni sistem već proizvod odluke suverena. U trenutku krize, pravi suveren nije onaj ko poštuje norme već onaj ko ih može suspendovati – da bi država preživela.
Aktuelne blokade nesumnjivo predstavljaju pokušaj da se nasilnim i nelegalnim sredstvima suverenost preotme od legalnih državnih struktura i prebaci na neke opskurne elemente koji se sasvim proračunato, ali i potpuno neopravdano, nazivaju nekakvim eufemističkim imenima poput “studenti” ili “građani”, iza kojih neupitno postoji neki “Svengali” (lik iz istoimenog romana Žorža de Morijea koji je postao sinonim za zlog manipulatora iz senke).
Da se radi upravo o ovome potvrđuje i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji u intervjuu za “Danas” kaže da se “Srbija suočava sa vrlo specifičnom situacijom u kojoj je vlast već srušila ustavni poredak, a građani su već uveli vanredno stanje” i dodaje da “to da li će i kada Vučić uvesti formalno vanredno stanje više nije ni relevantno”. Da li je, ili nije vlast “srušila ustavni poredak” – diskutabilno je pitanje. Posebno kada o tome govori neko ko je Srbijom vladao kao što je to činio Tadić. Ali ovo drugo o čemu govori je vrlo ozbiljna i važna stvar koju je uočio čak i Tadić, iako o tome govori na pogrešan način (ne samo zato što Vučić, odnosno predsednik Republike nije taj koji uvodi vanredno stanje). Naime, o tome da “građani” uvode vanredno stanje moglo bi se govoriti samo pod uslovom da je to urađeno na Ustavom propisan način – preko Narodne skupštine, odnosno u slučaju da Skupština ne može da se sastane, zajedničkom odlukom predsednika Republike, predsednika Skupštine i predsednika Vlade – jer na njih su građani (bez navodnika) preneli svoj suverenitet i učinili ih suverenima. U slučaju da neka grupa građana na sebe silom preuzima prerogative koji joj ne pripadaju, kao što je uvođenje vanrednog stanja, nedvosmisleno se radi o državnom udaru i o onome na šta vlast sve vreme upozorava, a “građani” (ovaj put s navodnicima) negiraju – o krivičnim delima protiv ustavnog poretka.
Druga, ali ne manje važna razlika je u tome što su u prvom slučaju vanredno stanje i policijski čas uvođeni da bi se sprečilo širenje bolesti, a u drugom, “građanskom” se ovo čini da bi se bolest raširila. I to ne baš sasvim metaforički rečeno bolest. S obzirom na to da se nalazimo u situaciji svojevrsne epidemije, možda bi vlast trebalo da razmisli i o ovoj opciji. Naravno, u skladu sa Ustavom i zakonima.