Principi za koja se svet zalagao posle Berlinskog kongresa, a to su poštovanje suvereniteta i prestanak podeljenog suvereniteta, danas ne funkcionišu, a ne poštuje se ni povelja UN.
Foto: Goran Čvorović
To u razgovoru za “Novosti” ističe Džon Lohland, predavač političkih nauka na Katoličkom institutu (ICES) u francuskom Vandeu.
Lohland je nedavno bio u Trebinju, gde je učestvovao na međunarodnom kolokvijumu povodom komemoracije 150 godina od Hercegovačkog ustanka 1875, posvećenom nevesinjskoj pušci kao simbolu srpskog uticaja na globalnu političku scenu. Tom prilikom Lohland je govorio o međunarodnom pravu u tim godinama, kada je, između ostalog, već stvoren princip tzv. “humanitarne intervencije” koji, kako kaže, odgovara dašnjim globalistima.
– Veliki pravnici i progresisti, prosvećeni ljudi krajem 19. veka su želeli da razviju novo međunarodno pravo, koje je podrazumevalo da, ako želimo da podvrgnemo rat pravu, onda rat treba da vode strukturisane vojske, velikih zemalja, Nemačke, Francuke, Engleske. U njihovom duhu, ideja slobodnog strelca, usamljenog borca, totalno je isključena. Njihova namera je bila da uvedu pravo nad ratom, a za to je potrebna komanda. Građanin koji uzme sam oružje je za njih bio van zakona. A taj novi progresistički zakon o pravu ratovanja, upravo je doveo do Prvog svetskog rata, koji su vodile velike stuktuirane vojske.
• Zašto Berlinski kongres 1878. godine nije doveo do trajnijeg mira?
– U Berlinu je Bosna i Hercegovina stavljena pod austrijski mandat. To je trenutak kada Austrija preuzima kontrolu nad BiH, koja je teretski ostala deo Otomanskog carstva. U godinama koje su usledile videli smo rađanje više fenomena u međunarodnom pravu, koji bi i danas trebalo da važe, a to su vladavina prava koja se javljala kod velikih pravnika u evropskim prestonicama. Želeli su da sve bude potčinjeno pravu, a ne politici. Drugi fenomen je kraj podeljenog ili “maglovitog” suvereniteta, kakav je baš tada imala BiH, između dve sile.
Foto: Goran Čvorović
• Istpostavilo se da se danas nismo mnogo odmakli od namere za poštovanjem tih principa?
– Nažalost, u pravu ste. BiH je teoretski suverena država, ali u relnosti pod međunarodnim tutorstvom. Sa Oskarom Poćorekom i Kristijanom Šmitom, problem je isti! Videlo se to još pre deset-petnaest godina. Sada se problem sa zloupotrebom vlasti visokog predstavnika samo još pojačao.
• I drugi princip, poštovanja suvereniteta je zaboravljen. Tipičan primer za to je Srbija na Kosovu. Slažete li se sa ocenama da je sve započelo kao intervencionistički eksperiment nepoštovanja integriteta Srbije?
– Moj stav prema Kosovu je zasnovan pre svega na suverenitetu Srbije i međunarodnom pravu, onako kako je formulisan u Povelji UN 1945. i koji i dalje stoji zapisan, ali koji je bio pogažen, u ime “humanitarne intervencije” koja se kao princip pominjala još krajem 19. veka. “Humanistima” su još tada bila puna usta tog principa.
• Danas svedočimo mnogobrojim sukobima zasnovanim na tom presedanu koji nas istorijski vraćaju unazad?
– Situacija je užasavajuća. Postoji domino efekat. Sve je počelo s Kosovom. I Rusija se poziva na taj princip. Ako važi za Kosovo, zašto ne bi i za republike iz Donbasa?
• Kako gledate na to kuda ide svet?
– Na ivici smo katastrofe. Već sam se pribojavao najgoreg, još pre rata između Izraela i Irana.
BIO TOKOM BOMBARDOVANjA
Džon Lohland se dugo zanima za Srbiju i Balkan.
– Zainteresovao sam se još od rata na Kosovu. Išao sam u Beograd tokom bombardovanja, vratio sam se kasnije više puta, 1999. sam tokom leta bio i na Kosovu. Odlazim sada u Srbiju bar jednom, dva puta godišnje – kaže naš sagovornik.
• Šta nam nedostaje da se vratimo miru?
– Pre svega, poštovanje suvereniteta zemalja. Ali, nedostaje i mudrosti i humanosti. Kada Kira Starmera pitaju da li su izraelski napadi legalni ili ne, odbija da na to odgovori!
• Danas smo praktično primorani da se opredelimo, podeljenost je velika, a potreban nam je mir?
– Slažem se. Moralno denunciranje bilo kog rata, čak i onog koji nalazim da je strašan i neprihvatljiv kao u Gazi, ne pomaže nam.
• Šta će nam pomoći?
– Uz mudrost i humanost, potrebna je i ravnoteža među silama. Ceo međunarodni poredak na tome počiva. Kada postoji ravnoteža, tada teže dolazi do ratova.
• Sada smo, čini se, blizu te ravnoteže, posle niza decenija, a ratova je, apsurdno, sve više?
– Stvara se novi svet. Rusija je mnogo jača nego pre dvadeset ili dvadest pet godina, tu su zemlje BRIKS, vidimo efikasnost iranskih raketa. U principu, ta ravnoteža bi trebalo da nam donese mir. Videćemo. Radi se o satima, najviše danima, do odgovora. Donald Tramp je rekao da će možda bombardovati, možda neće. Ravnoteža, naravno, može da dovede i do najgorih scenarija i nuklearnog rata o kome svi govore. Ali, može da vodi i do mira.
• Ko ima najviše interesa od insistiranja na ratovima?
– Mnogo ih je. Pre svega, vojna industrija u svetu. Interes im je da postoji što više ratova, stalno. Amerikance zanima haos u Ukrajini, ne samo zbog reciklovanja novca u vojnoj industriji, već i geopolitički, da bi se Rusija bavila tim haosom sledećih deset ili dvadeset godina. Pitanje interesa je važno, ali Zapad ne funkcioniše na taj način, i to je još jedan problem. Da rezonije na osnovu interesa, ne bi bili tamo gde smo danas. Duboko se povodi rezonom ideologije.
• Šta će se desiti sa Bosnom, tamo gde je možda sve i počelo?
– Ne znam, ali aktuelno stanje ne može da potraje. Groteksna je situacija s poternicom protiv Milorada Dodika. Problem visokog predstavnika traje još od samog početka, od 1995. godine.