U jeku društvenih i političkih turbulencija režiranih van granica otadžbine, dok Srbija svakim danom sve više jača svoj međunarodni položaj, ekonomski se penje na svetskoj lestvici Guliverovim koracima, drži poziciju lidera u regionu po privrednom rastu, oglasila se stara garda. Za sve koji redovno prate politička dešavanja, ovo je više nego očekivano. Skup akademika okupljenih oko SANU odlučio je da stavi svoj paraf na peticiju kojom se traži smena predsednika Aleksandra Vučića.
FOTO TANJUG/MILOŠ MILIVOJEVIĆ
Ova peticija, koja je formalno potekla iz nevladinog sektora, nosi već dosadnu mantru: Ukloniti Vučića! Razlog je više nego jednostavan, ovakav lider Srba smeta onima koji decenijama žive i uživaju u privilegijama, koju svetlosnu godinu daleko i od stvarnosti i od naroda.
Među potpisnicima ove sramne peticije našla su se imena baš onih koje javnost ne prepoznaje kao učesnike društvenog života, tačnije kao aktivne učesnike već veoma dugi vremenski period. Reč je o ljudima koji su devedesetih godina prošlog veka kao zaliveni ćutali na bolesne odluke tadašnje vladajuće strukture, distancirali se od naroda za vreme NATO agresije, ali i tranzicije, žmurili na pljačkaške privatizacije, ali danas, kada Srbija pokazuje snagu, odlučnost i ne odustacije od suvereniteta uprkos pritiscima celog sveta, naprasno su odlučili da pričaju o „demokratiji“.
Mislim da zvono na uzbunu sad postaje toliko glasno da ga cela Srbija čuje. Svima nam je jasno da dolaze iz istog miljea onih koji nikada nisu oprostili Vučiću što je prekinuo dominaciju beogradskih krugova, posebno „kruga dvojke“ u odlučivanju o sudbini cele zemlje, kvaziintelektualci sa večitim stipendijama i članstvima u odborima. Sada odlučuje narod – svojim glasom i svojim plajvazom.
Akademska zajednica bi, po prirodi stvari, trebalo da bude moralni stub društva, ali kada se njeni istaknuti članovi politički svrstaju i to protiv legalno izabranog lidera koji ima podršku više od dva miliona građana kristalno je jasno da to nije priča ni o nauci, umetnosti, a još manje o akademicima, već o ideologiji.
Da li ste među potpisnicima videli ime stručnjaka za ustavno pravo? Ja nisam. Da li smo čuli ekonomistu sa ponudom boljeg sistema upravljanja državom. Nema ga. Da li smo dobili slike vizija, alternativa ili možda odgovora na pitanje: „Šta posle Vučića?“, a da isključimo dobro poznati elitistički prezir prema narodu. Nismo. Zbog toga ova inicijativa i ne pogađa širu javnost, niti izaziva ozbiljnije reakcije. Jer narod zna. Zna da iza ove „intelektualne pobune“ nema nijednog čoveka iz naroda, već samo frustracija malenog sloja društva koji se ne miri sa činjenicom da je vreme njihove nedodirljivosti prošlo. Dinosaurusi izumiru ponovo.
U mnogim državama sveta akademici podržavaju vlast kada vide napredak, razvoj, rast, kad vide nove bolnice, ambulante, vrtiće, škole, puteve, povećanje penzija, plata, socijalnih davanja, rušenje nezaposlenosti na račun otvaranja novih fabrika, preduzeća, razvoj kulture… U Srbiji, deo SANU je odlučio da podrži opoziciju. Ne kroz kritiku konkretnih poteza vlasti, već traže promenu jer im vlast nije po volji.
Zbog svega toga, ova peticija je simbolički čin , znak da starim strukturama i u politici i na Akademiji smeta to što danas odlučuje Srbin – narod. Srbija se više ne vodi iza zatvorenih vrata već iz otvorenih razgovora sa narodom. Predsednik ide u sela, gradove, fabrike, bolnice,… i sluša. Ne komanduje, ne sedi na pijdestalu, već pažljivo sluša i skladu sa tim i dela.
Ali da se podsetimo. Nije ovo prvi put da SANU radi protivno državnim interesima. Da li se sećate tišine kada su nam strane ambasade pisale zakone, kada su nam resursi prodavani budzašto, kada su nam otimali Kosovo i Metohiju? Danas, kada se Srbija izborila za svoje ime, status na svetskoj političkoj sceni, kada vodi grčevitu borbu da sačuva suverenitet koji je deo našeg i identiteta i integriteta, oni opet ćute o pravim temama, a glas diži protiv Vučića. Simptomatično, zar ne?
Ova peticija trebalo bi da ostane zabeležena kao još jedan pokušaj zaustavljanja nezaustavljivog – volje naroda. I zato svako za sebe treba da zaključi: Da li je važnije mišljenje naroda koji svakodnevno gleda rezultate politike predsednika Aleksandra Vučića ili akademika koji su svoj kredibilitet odavno zamenili političkom agendom?
Na kraju, jedino merilo uspeha predstavljaju potpisnici platnih lista, ugovora o radu, potpisnici otvaranja novih radnih mesta, a ne potpisnici peticija. To je Srbija danas, pod liderstvom predsednika Vučića.