NA Letnjoj pozornici Beogradskog dramskog sinoć je na repertoaru bila premijera komada Stevana Koprivice “Anđela”, u režiji Milana Karadžića.
foto Z.Jovanović
Crnohumorna komedija okupila je na sceni univerzitetskog profesora, vlasnika pečenjare iz Borče i mladu medicinsku sestru – da u skučenom prostoru bolesničke sobe i pred izvesnom blizinom smrti, pokušaju da pomire razlike i pronađu toplu, ljudsku bliskost…
Isti naslov pre četvrt veka praizveden je u Zvezdara teatru: vlasnik pečenjare i onda je bio Mima Karadžić, dok u druge dve uloge sada gledamo Gorana Šušljika i Stašu Nikolić. Prva inscenacija imala je dug i uspešan život, možda i zbog toga što ispod prvobitnog smeha leže slojevi tuge, straha i neizvesnosti koji svakom čoveku postavljaju neka odsudna, životna pitanja. Koprivica je, kako kaže, pokušao sam da napiše komediju o umiranju, mada komedija i smrt ne idu baš pod ruku, ali ni junaci ovog komada ne idu podruku, a opet su se pronašli i postali nerazdvojni… Profesor sociologije u novoj rediteljskoj postavci je Goran Šušljik,a na pitanje da li je i ranije sarađivao sa oprobanim pozorišnim dvojcem Koprivica – Karadžić, odgovara:
– Najvažniji susret u mom pozorišnom životu bio je sa Milanom Karadžićem. Bio je moj prvi reditelj, a susret se desio u Pozorištu “Boško Buha”, davne 1992. godine, sa predstavom “Princ Rastko, monah Sava”. Nedavno smo u Narodnom radili nastavak te priče, tako da kontuinirano sarađujemo još od devedesetih godina. Sa Mimom sam igrao samo jednom, u “Buhi” 1999, u predstavi “U cara Trojana kozje uši”. Stevana Koprivicu kao glumac nikada nisam imao priliku da tumačim, iako ga znam dugi niz godina. Pre svega, kao autora divnih, ljudskih komada sa nečim sentimentalnim, romantičnim,a ipak dramatičnim. Gledao sam te predstave, družili smo se intenzivno dok je još živeo u Beogradu. Prvi put igram u nekom njegovom komadu i baš mi je milo.
o S Milanom ste, pak, ostvarili mnogo zajedničkih predstava?
– Sarađivali smo intenzivno dugi niz godina, dok sam radio u “Buhi”. Ne samo kao član ansambla, nego i kasnije. Ostvarili smo veliki broj naslova u to, uslovno, zlatno “Buhino” doba. Između ostalog, igrao sam u “Vasilisi Prekrasnoj”, “Carovom zatočniku”, “Mačoru u čizmama”. Pamtim kao divno vreme ne samo zbog mojih početaka, nego i zato što sam dosta toga naučio od Milana. On je jedan od stubova onoga što me je kasnije gurnulo dalje.
foto D.Udovičić
o Čini se da je jedan od najznačajnijih Karadžićevih kvaliteta prividna lakoća s kojom radi predstave?
– Mogu da se složim s tim. Da, naizgled lakoća, jer tako treba da izgleda na sceni. Čini mi se da je takav i njegov odnos prema životu. Odlikuju ga neposrednost i jednostavnost, bez nekih velikih, lažnih pretenzija. Ne može se reći da je i bez koncepta, upravo zbog toga što ga naizgled nema. Dakle, to je koncept jedne jasne slike, čiste dramaturgije i dobrog rada s glumcima. Milan je mnogo radio u pozorištu za decu, prvenstveno bajke. Sam za sebe i kaže da je reditelj bajki. Na neki način, bez obzira što “Anđela” nema bajkovitu temu, s takvim odnosom radio je i na ovom Stevanovom komadu. Kad nekog tako dugo poznaješ nije jednostavno, jer se, kao, neke stvari podrazumevaju. S druge strane, svakodnevno smo imali ozbiljnog posla na probama. “Mirili” smo taj privatni odnos sa onim što su nam pozorišni zadaci.
o “Anđela” je imala praizvedbu 1999, takođe u Karadžićevoj režiji, u Zvezdara teatru?
– Dugo se igrala i to sa velikim uspehom. Prošlo je od tada dovoljno vremena i može ponovo da se izvodi. Mislim da će imati dug vek, na naše zadovoljstvo i na zadovoljstvo publike. Takav je, nekako, i komad.
o Vi igrate univerzitetskog profesora?
– Da, profesora sociologije. To mu je zanimanje koje za pozorište već na početku donosi dosta informacija. Čovek je posvećen nauci, zatvoren i usamljen. Stevanov komad ima elemente melodrame, jedne osujećene ljubavi. Lazar je, dakle, osujećen čovek koji se našao u nemilim okolnostima bolničke sobe pokušavajući da pronađe smisao svog života. Nalazi ga, pre svega, u idealizovanom odnosu prema medicinskoj sestri koja brine o dvojici bolesnika. Ono što je možda još interesantnije od njegovog antipoda, vlasnika pečenjare u Borči, jeste činjenica da baš u tom Borisavu nalazi nekog bliskog. Jer, život i okolnosti često te “nanesu” na nešto čemu nisi stremio i na šta nisi računao. Stvara se neobična veza između dva, potpuno i po svemu, različita čoveka: socijalnom statusu, obrazovanju, interesovanjima. Ipak, sa jednom zajedničkom crtom – obojica su u bolnici. Ova činjenica ih zastrašuje, ali i zbližava.
o I to u vanrednim okolnostima iste bolesničke sobe?
– Čovek i kada nije svestan blizine smrti živi sa sličnim osećanjem u tim okolnostima, još od detinjstva. Sa godinama i iskustvom shvatiš da drugi ljudi, ma kako različiti, mogu da pomognu kad ne uspevaš da upoznaš samog sebe. Potreba da se otvoriš i skloniš barijere, predrasude, navike, pa i ustaljene puteve kojim ideš kroz život i nisi zadovoljan – zadatak je koji bi svaki čovek trebalo da ima i završi, pre nego što se pozdravi i ode s anđelima…
o Često nas “otvore” upravo takvi, drugačiji od nas ljudi?
– To “drugo” što ti nemaš, u jednom trenutku (ponekad iz sukoba koji čak ne mora da bude otvoren), pomaže da pronađeš nešto što je interesantno i što ne poseduješ, jer je svet koji nisi smeo da dotakneš. E, pa to drugo, zabranjeno voće, odjednom, u nesvakidašnjim okolnostima pruža mogućnost da razmisliš kakav bi ti život bio da si neko drugi. Komad je veoma jednostavan, ali postavlja zanimljiva pitanja i daje neke moguće odgovore. Pošto je pozorište u pitanju, sve je to zakriljeno teatrom, igrom i humorom: i Stevan, i Milan, i Mima su duhoviti. Zato imamo priliku da se tome smejemo i – zaplačemo na kraju. Tu je, dakle, svega, a najviše života sa pozorišnom prašinom.
o Igrate na svim beogradskim scenama, mada ste član Jugoslovenskog dramskog. Kod nas se obično kaže da neko “pripada” određenom teatru. Koliko je istine u tome?
– Mislim da su to spoljne stvari. Suštinski ne znače ništa u pozorištu, ako je ono dobro. Postoje neke specifičnosti, mada se tiču malog, uskog kruga ljudi koji se najčešće duhovito osvrću na to ko je i čiji je neki glumac… Bez obzira koliko je Beograd veliki, mali je grad u pozorišnom smislu. Uostalom, čak i okviru jednog teatra nemaš samo jednu estetiku. Moguć je neki standard, sagrađen od odnosa među ljudima, ipak, ti odnosi se ne tiču samo nas sada već su i pitanje tradicije. Verujem u duh mesta, naročito u pozorištu. Nismo sami: na ovim scenama boravili su mnogi kojih više nema, ali su utkali i u estetiku i u etiku nešto stvarno i “materijalno”. Kad si svakog dana među ovim zidovima, shvatiš da je ustajali pozorišni vazduh zadržao dahove naših predaka. Oduvek u to verujem, tako da se osećam delom i opšte, šire pozorišne prošlosti. Na sceni sam samo lik, a ono što znam, učio sam na raznim mestima na kojima sam igrao.
Ponovo na istoj pozornici
o Dugo vas nije bilo na sceni Beogradskog dramskog?
– Da, bilo je davno. Igrao sam u predstavi “Naši očevi” u režiji Ane Miljanić početkom devedesetih. Tek sam završio akademiju, sa mnom u ansamblu bili su i Rastko Lupulović i Milan Erak. Imao sam potom “Mišolovku”, onda i “Zločin na kozjem ostrvu” u režiji Nebojše Bradića. Tri puta mi se ovde desilo lepo iskustvo.